Potpuno me fascinira način na koji razni licemeri pod izgovorom da štite ljudske (pardon, hrišćanske) vrednosti poturaju razne vrste diskriminacije. Niti me čudi, niti mi je novo ali me, eto, i dalje fascinira. Kad sam poslednji put pogledala, reči “ljubav” i “voli bližnjeg svog” su se zvanično visoko kotirale u crkvenim krugovima, iako je to vrlo često samo na papiru i samo prema onom bližnjem koji misli isto – ali u dlaku isto – kao dotična crkva.
Mi brojimo godine od rođenja Isusa Hrista i ne treba vam dalji dokaz da živimo u hrišćanskoj kulturi (čak i dok smo bili pod komunizmom, nismo godine brojali drugačije) i to je sasvim u redu. Hrišćanstvo jeste naše kulturno nasleđe i kad kažem “naše” ne mislim na srpsko, već na celu Evropu i nasilno-posledično sve tri Amerike, a na neki način delom i Afriku (pošto su neki od najvećih katolika koje sam u životu upoznala bili upravo odatle). Hrišćanstvo nam je nekako istorijski i kulturološki dato, maltene kao jezik koji nam je maternji.
Važi.
Ali. Tu dolazimo do jedne ogromne razlike: jezik kojim ste izustili svoje prve reči zauvek ostaje vaš maternji dok pripadnost crkvi jeste i treba da bude stvar ličnog izbora.
Sa druge strane, država kao takva treba da bude država svih građana koji u njoj žive, zar ne?
Ne zvuči komplikovano. Nije komplikovano. Čudi me da grupa obrazovanih ljudi sa doktoratima ovo nije u stanju da pojmi.
Kao dete roditelja koji su se pronašli nakon pojedinačnih neuspelih građanskih brakova i odlučili da se nikada formalno ne venčaju (i koji su se nakon 35 godina zajedno bez imalo pompe razišli svako na svoju stranu), imam poprilično nesentimentalan odnos prema braku kao instituciji. Građanski brak ne smatram neophodnim za suštinsko zajedništvo, ljubav i trud, posvećenost ili napredak. Ono za šta jeste potreban jesu gotovo sve formalnosti ukoliko želite da živite u nekoj državi. Na kraju krajeva on je “zakonom uređena zajednica” i bez njega ne možete mnoge birokratske stvari. Nemate pravo da usvojite dete, nemate pravo da odlučujete o svom partneru ukoliko mu se nešto desi, nemate pravo na nasledstvo, niti tekovine zajedničkog života, nemate pravo na dozvolu boravka u zemlji svog partnera ukoliko se razlikuje od vaše i šta još sve ne, lista je (pre)dugačka. Ja imam izbor da li hoću da se udam ili ne, i generalno mi je strašno što je to u ovoj zemlji privilegija.
Činjenica da je nekom ko je sposoban sam da odlučuje, pravo na brak uskraćeno jeste čista i otvorena diskriminacija.
Znam da se zastrašujuće velik broj ljudi ne slaže sa tim. Veoma je lako te ljude zamisliti kao svoju sopstvenu suprotnost, učiniti ih poput karikatura. U mojoj glavi, to su isti oni ljudi koji zakidaju druga ljudska prava poput abortusa, koji tuku ljude samo zato što se od njih po nečemu razlikuju ili se odriču dece zato što im je prevelik trud da ih razumeju. Ima ih na raznim istorijskim stranama i to je valjda razlog što jednako ne razumem ni ubice u Srebrenici ni u Jasenovcu. Ubica je ubica, kom god se krstu klanjao (a i šire). Čovek koji nekom zakida osnovna ljudska prava je upravo to – čovek koji tlači drugog čoveka, ni manje ni više, kojim god jezikom govorio i koju god da je školu završio.
I tu dolazimo do činjenice zbog koje sam ljuta, puna neverice, a bogami i tuge: peticije koju su potpisali neki srpski intelektualci protiv zakona o istopolnim zajednicama. Lako ćete je u celosti pronaći onlajn, isto kao i spisak potpisnika među kojima sam videla jedno ime koje me je posebno lično zabolelo. Ukratko, svih 212 potpisnika zahteva da se zakoni o istopolnim zajednicama i rodnoj ravnopravnosti ne donesu ali i da se spreči izmena zakona o diskriminaciji i njegovo pooštravanje.
Ukratko, poslednjih dana sam rekla i pomislila nekoliko stvari za koje nisam nikada mislila da hoću, pa ću na listu da dodam još jednu i da citiram dramaturškinju Biljanu Srbljanović i njen Facebook status koji pogađa pravo u metu: “Hoće intelektualac svoje pravo da vređa, seksualno uznemirava, diskriminiše, zastrašuje i ponižava al’ mu skupo.”
Nisam pravnik i nemam doktorat ni iz čega ali ne mogu da oćutim ovoj učenoj grupi.
Posebno me boli što ovo “učena grupa” ne koristim neosnovano samo u svrhu ironije. Mnogi potpisnici to zaista jesu i reč “intelektualac” se na velik deo njih odnosi u svom izvorno-formalnom značenju. Neki od njih su članovi SANU, organizacije koja u svojim redovima ima 20 nobelovaca. Naučnici i umetnici. Simbolično svetlo napretka čak i kada su u penziji. Osim što ovi, potpisani, žele da nas vrate u mrak. Naravno da nisu svi potpisnici sramne peticije članovi SANU i sigurna sam da u Akademiji sede i oni koji se protive fašizmu ove vrste i koji razumeju šta znači odvojenost crkve i države, te zbog čega je ista pravedna. Na kraju krajeva, potpisnika je više nego što SANU ima članova, uključujući i dopisne.
U momentu u kom patrijarh Srpske pravoslavne crkve izjavljuje kako razume potrebu istopolnih parova da svoje odnose regulišu zakonom i time jasno pravi razliku između SPC i države u kojoj SPC postoji, deo naše intelektualne elite zauzima stav neosnovane mržnje utemeljene u nedostatku bilo kakve želje da se razume “bližnji svoj”.
Dragi potpisnici peticije, manite nas priča o tome da je sve ok u “sopstvena četiri zida” ili da su ljudi zbunjeni po pitanju toga šta je diskriminacija. Ako je neko zbunjen, objasnite im. Ako vam je lakše, poslužiću se onom tradicionalnom narodnom “niko se nije naučen rodio”. Niste ni vi. Krajnje je vreme da se naučite ljudskosti.
Ukoliko vas mrzi, nije problem. Oprostićemo vam, onako hrišćanski. Ali ne terajte nas da se ponašamo u skladu sa toksičnim sistemom koji ne, nije pukao ili se odjednom pokvario, nego je od početka napravljen kako ne treba.
