„PLANIRAM DA PROPADNEM: NEVEROVATNO, KOLIKO SE BOLJE OSEĆAM U NEUSPEHU.” Ognjenka. I njene reči kao strele. Po ko zna koji put uspela je da ih lansira u neke do tada nepoznate dubine. I hvala joj, krvarimo sa osmehom. Od 7. januara i njenog prvog odlomka iz dnevnika iz 7. razreda, kao iskusni voajeri visili smo na njenom Instagramu i cupkali do sledećeg uvida u njenu intimu. Možda bi trebalo da se sramimo, ali se, umesto toga, oduševljavamo njenoj (pre)zrelosti i evo danima unazad kopamo po fiokama u potrazi za našim dnevnicima, u nadi da ćemo išćaćkati nešto barem nalik njenim ispovestima. Uzlaud nam trud, ko će nadmašiti ove reči?
“dragi dnevniče,
drugi srednje. koliko je dosadno. radujem se da vidim ortake, ali ne radujem se ničemu drugom. čemu da se radujem? informacijama do kojih dolazim uz dosadu? ko je posrnuo, obrazovanje ili ja. ja SAMO MISLIM da se obrazujem. treba mi više znanja koje osećam kao deo sebe, a ne znanja zbog kojeg bih delovala pametno. ionako je moja smotanost ono sto preovlađuje pa čak I kada imam nešto pametno da kažem, to ne dođe do izražaja.
da, radujem se da vidim ortake. ali, najvažnije ortake I ortakinje viđam I ovako. sa ostalima popričam po pet minuta I to je to za celu godinu. istrošim se do 6. časa. ljudi misle ja umem sa ljudima a ne znaju kako je iznutra.
mada, volim odmore. volim školu. na neki način. volim hodnike škole. posmatram ljude.
posle škole idem u CD klub I planiram ga uzmem još GUN CLUB-a. imaju sve! poludeću! sve mi se otvara u toj muzici, a ja, šta ja radim? idem u školu I na predavanjima prepisujem tekstove u svesku. kad bi roditelji znali zašto me šalju u školu. izneveravam ih na svakom koraku. mada mislim da oni imaju nerealna očekivanja.“
“Dragi dnevniče,
sve je jadno. Šta? Pa sve. Ljudi koji se zabavljaju, deluju mi tako neodgovorno, ljudi koji su preozbiljni i arogantni, njih posebno prezirem, ljudi mediokriteti, ljudi koji samo čekaju novi trend da bi ponovo izmislili sebe i da bi znali šta da rade, šta da čitaju, slušaju, s kim da se druže, kako da se obuku, da bi iznova smišljali svoj identitet. Provalim folirante na 100 kilometara.
A ja, mislim li da sam ja najpametnija? NE! Naravno da ne. Ja sam verovatno najgluplja u nekom smislu. Dok ja gledam, proučavam ljude, prolazi život. Bolje da se pozabavim sobom. Ha, pa samo to i radim! ALi, gledam i druge jer nisam sama na svetu, prvenstveno da vidim kako se živi.
Kao da osećam da mi fali nešto, kao kad bi da jedeš a nemaš viljušku pa onda prstima jedeš. E tako ja živim, traljavo, nasumice. Ne vidim sebe onako kako bih volela, jasno. Možda svi ovi ljudi čekaju trendove da bi imali identitet, ali šta ih briga što ću ja prozreti da su pozeri, dok ja čekam novi dan samo da idem u cd klub mhyai-thai i samo se brinem da li ću imati dovoljno para za kasete da sve to presnimavam, i da li će svi koje volim biti zdravi. Stalno me brine to zdravlje bliskih.“
“Dragi dnevniče,
taman sam se dogovorila sa sobom da, recimo, ako mi se neko obrati, ne odgovorim odmah, jer uvek nešto lupim. posle se celog dana kajem sto nisam razmislila. kao da me obuzme neka vrućina I obezglavljenost. neko me nešto pita u prolazu, ja se zapetljam u neko objašnjenje, posle mi to odjekuje u glavi satima. koliko je sve što sam rekla glupo i u normalnoj situaciji bih rekla nešto pametnije. odlučila sam malo da se ponašam dostojanstvenije. kako da kažem nešto a da ne deluje jadno?
situacija je sledeća: znaš već da feniks zaobilazim skroz već nedeljama, čak ne prolazim uopšte tuda ćec idem okolo skroz, otkad sam provalila da je onaj ortak seljak pa me je blam što sam se zeznula. već sam rekla sebi da to što ortak ima dužu kosu ne znači da sluša strava muziku i da je super.“
