Zavirite u muzički lavirint gde su posetioci sami stvarali koreografiju
Igra koja spaja ljude
Povezano
Zamislite da zakoračite u jedan od najpoznatijih svetskih muzeja, a tamo vas iznenadi zanimljiv doček, stotine nasmejanih ljudi poskakuje, tapka nogama, maše rukama, pokušavajući da isprati neobične zvuke ptica. Upravo takav nesvakidašnji prizor nedavno je dočekivao posetioce u gigantskoj Dvorani turbina prestižne londonske galerije Tate Modern.
Tamo je izvedena instalacija pod nazivom „Serendipity Island”, koja je prostrani industrijski prostor pretvorila u dinamičnu pozornicu gde niko nije bio pasivni posmatrač, već su svi zajedno stvarali živo umetničko delo.
Iza ove osvežavajuće zamisli stoji Lina Lapelite (Lina Lapelytė), međunarodno priznata litvanska kompozitorka i umetnica. Školovana kao klasična violinistkinja sa diplomama iz umetnosti zvuka i vajarstva, Lapelite je privukla svetsku pažnju kada je za operu-performans „Sunce i more”, zajedno sa svojim kolegama, nagrađena Zlatnim lavom na Venecijanskom bijenalu.
U svom radu ona se godinama poigrava motivima popularne kulture, amaterskim izvođenjem i eksperimentalnom muzikom, spajajući različite žanrove u tople ljudske priče. Njen osnovni cilj jeste da dokaže kako najjednostavniji zvuci i pokreti običnih ljudi mogu stvoriti snažnu harmoniju.
Čitav projekat realizovan je u sklopu programa „Tate Play”, koji u dugogodišnjem partnerstvu sa poznatim japanskim modnim brendom Uniqlo publici nudi besplatne kreativne radionice i interaktivne instalacije namenjene posetiocima svih generacija.
Od aerodromskog reda do umetničke igre
Vizuelno gledano, postavka je bila iznenađujuće svedena i pristupačna. Umetnica je ogroman prostor ispunila lavirintom od jednostavnih drvenih pregrada, napravljenih po uzoru na aerodromske barijere za usmeravanje putnika u redovima.
Međutim, umesto nervoze i nestrpljivog čekanja na let, ovde je ljude dočekala sloboda kretanja i igre. Posetioci su na samom ulazu deljeni u manje grupe, a svaka grupa dobila je svog vodiča, takozvanog dirigenta. Dirigent bi učesnicima podelio jednu od šest partitura sa kratkim i jasnim uputstvima za zajedničko kretanje.
Zadaci nisu iziskivali nikakav plesni talenat, trebalo je samo ritmično tapkati stopalima, njihati se sa jedne na drugu stranu, mahati rukama ili pevušiti melodične tonove. Dok su ljudi prolazili kroz drvene prolaze, sa razglasa se čula slojevita zvučna podloga koju je na ulicama britanske prestonice pažljivo zabeležio priznati terenski snimatelj zvuka Piter Kjusak.
Čim bi se kroz zvučnike začuo zvučni signal, poput huka sove ili cvrkuta ptice, cela grupa bi istog časa promenila vrstu pokreta. Sa galerijskog mosta pružao se zadivljujući pogled, stotine nepoznatih ljudi kretale su se usklađeno, a njihovi koraci, šapati i pokreti stapali su se u živu koreografiju.
Za svega desetak minuta u lavirintu, raspoloženje se promenilo, svi su nasmejani i raspoloženi mogli da nastave sa drugim aktivnostima i obavezama.
Može li ovakav koncept zaživeti u Srbiji?
Gledajući ovakve primere u svetu, ne možete a da se ne zapitate zašto ovako nešto ne bismo doživeli i kod nas u Srbiji?
Često slušamo priče kako su nam izložbe monotone, muzeji poluprazni, a publika otuđena i nezainteresovana. Naravno da je jedan od uzroka lošeg organizovanja to što imamo izuzetno skroman državni budžet za kulturu, kao i partijski popunjena radna mesta. To jeste surova realnost sa kojom se domaći umetnici svakodnevno bore, ali besparica ne sme biti večiti alibi za manjak mašte.
Ovaj londonski lavirint pokazuje da za nezaboravno umetničko iskustvo nisu neophodni milioni, skupa pomagala niti komplikovana tehnologija. Potrebna je samo dobra zamisao i uporna ekipa, nekoliko „drvenih dasaka”, efektan zvuk sa razglasa i iskreno poverenje u publiku.
Zato se iskreno nadamo da će i naši stvaraoci hrabrije razmišljati u ovom smeru, a da će domaće i strane institucije imati volje da im pruže podršku za slične projekte.
Našim galerijama, domovima kulture i muzejima preko su potrebne ovakve interaktivne tačke susreta koje ruše barijere i gde savremena umetnost prestaje da bude hladna, nedodirljiva distanca i postaje topla zajednička igra u kojoj svako od nas rado i ravnopravno učestvuje.