Pogledali smo film „Parthenope“ i pitamo se – koliko muškarac zna o ženi?

Kada gledate film, koliko često obraćate pažnju na to ko je producent? U uvodnim karticama, to je često prva informacija – saopštava se čak i pre one o reditelju, glumcima i ostatku ključnog tima. Paolo Sorrentino ima novi film, „Parthenope je njegovo ime“ i producirali su ga modna kuća Saint Laurent i njen kreativni direktor, Anthony Vaccarello.

Zašto je ovo važno?

Pitanje šta je starije – producentska ili rediteljska uloga važno je i, teško za odgovoriti, koliko i ono o kokoški i jajetu. Raščlaniti tu spletku okolnosti koje finalno rezultiraju delom koje mi gledamo postaje važno čak i intrafilmski, koliko god se činilo drugačijim. Film uvek nešto radi, i autor – ali i producent – njime uvek teži nešto da uradi.

Čak i kada je reč o autorskom filmu, producent mora da postoji. Dinamika može biti nešto drugačija, reditelj može imati svoju produkcijsku kuću sa kojom realizuje sopstvena dela, ali uvek je potrebna dodatna pomoć.

Nego, kakve veze ovo ima sa Parthenope?

Saint Laurent učestvovao je u realizaciji ovog filma, produkcijski i kroz angažman kreativnog direktora Anthonyja Vaccarella na poziciji nadzornika kostimografske sekcije. Potonji je manje važan, jer svi već znaju da Vaccarello ume da dizajnira. Da li je Sorrentino prvi prišao Francuzima i rekao: „Potreban mi je keš za ovu priču, da li želite da učestvujete?“ ili je Vaccarello, razmišljajući kako da uspostavi autoritet novonastale produkcijske kuće, došao do Sorrentina i saopštio: „Paolo, imaš li neki scenario u fioci koji nisi završio?“

Odgovor, barem za sada, ne znamo, ali nakon pogledanog filma, reklo bi se da je ovaj drugi onaj tačan. Kako slutimo? Saint Laurent je već povukao sličan potez, i najpre je njihova taktika prošla nezapaženo, ali je bilo dovoljno pročitati par intervjua između redova. Govorim, naravno, o Strange Way of Life, Almodovarovom kratkom metru koji je Španac davno pisao, pa podstaknut Vaccarellom, odlučio da realizuje koju deceniju kasnije. Za Saint Laurent je to bio prvi produkcijski poduhvat u filmskoj industriji.

Paolo Sorrentino je reditelj zbog kojeg publika često ostaje u liminalnom emocionalnom prostoru, onom između “rado gledam njegove filmove” i “kakve istripovane šupljine od filma”.

Često daje povoda da ga ne volim, i Parthenope bi bio najpogodniji izgovor za to. Sorrentino prečesto citira samog sebe, reciklira ideje, čak motive i karaktere, piše iz ženske glave o ženskoj glavi, i na sve to, dozvolio je da Gary Oldman odigra svoju najgoru ulogu u poslednjih 15 godina. Već smo videli njegove ekstravagantne katoličke sveštenike u ranijim filmovima i, eksplicitno čak, u (izvanrednoj) seriji The Young Pope; videli smo barokne proslave bogatih penzionera; videli smo šta znači fudbalski klub Napoli i Maraodnin legat za taj čuveni grad na jugu Italije. Sve nam je Sorrentino to već ispričao, i mnogo spretnije, dirljivije, ličnije, lucidnije, u svojim ranijim filmovima. Dakle, sve ukazuje da je rađen po porudžbini, koja je pritom glasila: treba nam dobar, stari sorrentinski film od Sorrentina (ah, da! i trebaće jedna scena da najavi novu YSL kolekciju).

Parthenope nije bez svojih mana. Sve one se mogu sumirati u onim gorenavedenim tačkama. Iako bi se reklo da dvočasovno putovanje po italijanskoj obali ne može da dosadi nikome, Sorrentino unosi melanholiju kakva mu ranije nije bila srodna pa razgovori o smislu života, ljubavi i smrti, koje njegovi likovi inače vode, ostaju isprani mediteranskom solju.

Kontroverzna Parthenope i još kontroverzniji pozitivan utisak

Ipak, kontroverza utiska leži u tome što neopravdanom nalazim tu feminističku zamerku i opasku mnogih filmskih i drugih kritičara post-moderne – da li muškarac može i sme da piše iz ženske perspektive, o ženskom iskustvu, bilo kojem? najveći mi je problem što je sorrentino izgleda ostao bez ideja, ili je ovo sklepao po porudžbini od svojih ranijih ideja. Parthenope, film, i Partenopa, junakinja, imaju svojih mana. „Lepa si, ali oči su ti prazne, a filmska kamera to ne voli“ izgovara starleta glavnoj zvezdi filma, i Sorrentino zaista jeste napisao ženskog lika pomalo praznog, sa distance, pretendujući ipak, na njeno razumevanje i bliskost. Kamera to zaista nije volela, pa se šupljina opet nazire – ali, i to je nekako sorrentinovski.

Parthenope nije bez svojih mana, pa ipak – postoji to ali koje kritičaru pridiku kvari.

Sorrentinu se ne može osporiti i dalje ostaje vrsni hroničar magičnog realizma i magično realističnih ljudi. Italijanski reditelj nudi eskapizam iz sveta odraslih u drugačiji svet drugačijih odraslih, koji možda i (može da) postoji, koji je nesumnjivo postojao pa nestao, i to je retkost. Sve njegove bajke i fanstastični junaci ukotvljeni su u savremenom svetu, i kraj je kod njega najčešće srećan, i to je nekad zaista divno videti, a posebno sada, u novom veku u kojem sve obuzima opšta beznadežnost, pasivnost i pesimizama.

Često se setim, a sada posebno Godarovog citata iz Pierrot le fou: “Life may be sad, but it’s always beautiful.”

Sorrentino je jedan od malobrojnih savremenih reditelja koji iskreno razume i neguje tu ideju, još uvek, uprkos ili baš zbog dominantne ogorčenosti i cinizma na progresivnom, osvešćenom Zapadu. Čak i kad nije osvestio osiromašenost svoje ideje žene, čak i kad nema novih ideja, u Sorrenitnu uvek ostaje jedna, i to ona najvažnija zbog koje mu sve druge opraštam – romantike mora biti.

Foto: Greg Williams / Cineplexx Srbija