Gavroš

„Gavroš“ Viktora Igoa u adaptaciji Aleksandre Jovanović, režiji Sonje Petrović i total dizajnu Irine Somborac postavljen je na lutkarsku scenu Narodnog pozorišta Toša Jovanović u Zrenjaninu. Ovaj vojvođanski gradić ima bogatu tradiciju lutkarske umetnosti, njihove predstave već godinama predstavljaju duboko promišljen pozorišni sadržaj za decu.

Nakon jako uspešne i nagrađivane predstave „Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata“ u režiji Nikole Zavišića, na scenu lutkarske scene u Zrenjaninu rediteljka Sonja Petrović postavlja „Gavroša“ Viktora Igoa u adaptaciji Aleksandre Jovanović.

KO JE GAVROŠ?

Gavroš, dečak u vihoru revolucije, junak je svetskog klasika „Jadnici“. Nespreman ali nateran da odraste, Gavroš postaje svedok i neodvojivi deo istorije pobune. Osetljivost tretiranja ove teme nameće pred umetnike veliki izazov.

Deca i mladi nose sa sobom gotovo urođen osećaj za nepravdu.

Stradanje dece i nedužnih deo je naše svakodnevnice. Zato, postavljanje „Gavroša“ danas nosi jasan znak. Borba protiv nasilja, borba jačih nad slabijim mora postati neodvojivi deo načina življenja u današnjem svetu.

U adaptaciji Aleksandre Jovanović, dečak Danilo nam priča priču Junske revolucije i dečaka Gavroša koji živi na ulicama Pariza.

Živopisan, surov i uzbudljiv, opasan i beskompromisan – takav je Gavrošev svakodnevni život. Borba za goli opstanak na ulici dok se sprema revolucija. Total dizajn Irine Somborac donosi razne inovacije koje predstavljaju i najveći kvalitet ove predstave. Deca rastu u svetu dizajna koji je jako često vrlo proračunat, koji puca na sigurno. Retko se u jednoj predstavi dizajn tretira kao etičko pitanje.

Svet Pariza prikazan je na klupama sa točkovima, svu rasvetu kontrolišu sami glumci lampicama koje su svuda. Lutke su dizajnirane od punjenog tekstila, podsećaju na jastuke na kojima više nema mirnog sna ali i na lutke koje deca sama prave. One imaju visoku scensku funkcionalnost, uzbudljive su i pokretljive. Od prvog trenutka jasno nam je ko je Gavroš, a ko Marijus.

Polje imaginacije koje se otvara ispred nas oslanja se na dve strane – prva je što je total dizajn nešto što još uvek nije gotovo i stvara se pred nama, a druga zvučna kulisa Nenada Kojića koja dolazi sa audio kaseta koje glumci pokreću u kasetofonima koji su deo scenografije.

Gavroš tragično strada na barikadama gubeći šansu da poraste. Njegovo prekinuto detinjstvo postaje simbol. Kroz tehnički jako zahtevnu inscenaciju sigurno nas kao znatiželjnu publiku vode glumci Predrag Grujić, Nataša Milišić, Snežana Popov i Danilo Mihnjević pod jasnim rediteljskim vođstvom Sonje Petrović.

„Gavroš“ donosi katarzu, jasnu umetničku viziju u jednom jako nejasnom vremenu u kom nastaje.

Dok su podele sve veće, ova predstava nam poručuje glasno i hrabro da uvek moramo biti na strani dece. Ovakav način tumačenja klasika, otvara beskonačno polje razmišljanja i formiranje kritičkog mišljenja. Publika je nakon predstave izazvana, spremna da preispituje, tumači znakove i poruke.

Teško da postoji nešto bitnije od podsticanje dece i dečje publike u pozorište na pitanja i radoznalost. „Gavroš“ je predstava za slobodnu i radoznalu publiku. Ona jasno pokazuje gde umetnost za decu može da bude ako je stvaraju hrabri ljudi.

Fotografije: Ervin Kovač, Narodno pozorište Zrenjanin