Živeo život! Mala Frida u Malom pozorištu „Duško Radović“
Viva la vida!
Pre nekoliko godina u gradskom pozorištu „Žar ptica“ u Zagrebu Jelena Kovačić i Anica Tomić su uradile autorski projekat „Mala Frida„.
Priča o meksičkoj slikarki Fridi Kalo sa fokusom na njeno detinjstvo, osvojila je čitav region. Ova predstava jedan je od onih retkih primera gde se apsolutno sve poklopilo da dođe do savršenog umetničkog dela – tema, edukativni potencijal, vrhunski glumački i estetski dometi, ljubav koju publika oseća gotovo odmah kada predstava počne.
Malo pozorište „Duško Radović“ ove sezone se odlučilo da postavi tekst Jelene Kovačić i da Beograd dobije svoju „Malu Fridu“ u režiji Đurđe Tešić.
„Mala Frida“ otvara prostor za drugačije teme u pozorištu za decu
U fokusu priče je detinjstvo nekoga ko je drugačiji – vršnjaci Fridu zovu drvena noga, njeni su jedini prijatelji kućni ljubimci, mačak i majmun. Usamljenost koju oseća devojčica Frida kanališe kroz bogat unutrašnji svet mašte.
Frida ima zamišljenu drugaricu Brisu, njene svakodnevne igre sa ljubimcima su izvor radosti, roditelji je obasipaju toplinom, ona slika. Ali, to ništa nije dovoljno jer Frida želi da bude devojčica koja ima prijatelje. Osećaj pripadnosti deci je jako važan.
Ali, nekad nije dovoljno da pripadaju samo svojoj nežnoj i brižnoj porodici. Kada se pojavi, prvi pravi Fridin drugar, Pablo, ona dobija podršku i potporu u odrastanju kao sva ostala deca.
Dečja drugarstva u svojoj naivnosti, mogu biti prepuna nesporazuma i ishitrenih poteza. Ona nekad mogu biti i u potpunoj kakofoniji svih glasova sa strane – roditelja, okoline, drugih prijatelja. Odnos Fride i Pabla nam govori koliko su međuljudski odnosi kompleksni od samog početka, najranijeg detinjstva, ali da mogu opstati ukoliko smo iskreni i posvećeni.
Centralni deo scenografije (Zorana Petrov) zauzima plava kuća, mesto Fridinog odrastanja. Kostim Aleksandre Lalić inspirisan je Meksikom ali predstavlja samostalno umetničko delo – on se igra, baš kao i sama deca. Songovi Vladimira Pejkovića ritmično presecaju radnju, i ostaje žaljenje što nisu izvedeni uživo, nego na plej-bek.
„Mala Frida“ otvara prostor za drugačije teme u pozorištu za decu. Sem upoznavanja publike sa opusom i životom jedne svetski priznate slikarke, ona se bavi problemima odrastanja dece koja su drugačija.
Socijalni i geografski milje Meksika dvadesetih godina XX veka pruža uvid u drugu kulturu. Otvaranje svih ovih tema na prozorima dečje pažnje i imaginacije u pozorištu direktno je vezan za obrazovno-umetnički razvoj. Pitanja i teme sa kojima se izlazi sa predstave ostavljaju prostor za dalje produbljivanje u raznim smerovima.
Nevena Kočović, Sunčica Milanović, Strahinja Blažić, Mladen Lero, Filip Stankovski, Mladen Vuković i Ivana Adžić mladi su glumci koji nose u nogama i na ramenima beogradsku „ Malu Fridu „. Nastupaju stilski ujednačeno i timski.
Dečje burne i iskrene reakcije na igru Mladena Vukovića (Mačak) i Filipa Stankovskog (Majmun) u toku premijernog izvođenja dokazuju koliko je razigranost i scenska prisutnost nešto što najmlađoj publici nikad ne prolazi ispod radara.
„Mala Frida“ završava se odlaskom na proslavu. Frida ide na rođendan kod druga Pabla, uprkos svim peripetijama. Na taj način ona postaje deo društva, deo dečje ekipe, vršnjačke grupe. Poruka da prepreke mogu da se prevaziđu uz pravu potporu najvažnija je poruka koja se može poslati deci u najranijem uzrastu.
Pozorište za decu sve češće izbegava objašnjavanje i banalne poruke. Kada junak postane stvarno JUNAK, kada prepreke reši, on u očima dece postaje heroj. On ili Ona dela, ne pripoveda. Podsticanje na akciju umesto pasivnog praćenja situacije direktno je vezano za preuzimanje uloge žrtve. Ukoliko odbijemo da budemo žrtva, deci šaljemo jasnu poruku osnaživanja i dajemo im najkorisniji alat za preživljavanje.
Toliko je stvari koje sistemski ruše dečje sampouzdanje. Ako učinimo, kao autori i kao publika, da pozorište za decu bude siguran prostor odrastanja, činimo ovaj svet daleko boljim i lepšim mestom za život.
I zato – viva la vida!