Uskoro se završava 78. Kanski filmski festival, a među najzapaženijim filmovima je ostvarenje Sound of Falling, nemačke rediteljke Masche Schilinski. U pitanju je njen drugi film, koji mnogi kritičari vide kao ozbiljnog kandidata za osvajanje Zlatne palme ove godine. Evo naših utisaka.
Radnja se odvija na istom mestu kroz četiri različita vremenska perioda: na farmi u Saksoniji-Anhaltu, na severoistoku Nemačke, u četiri zgrade koje okružuju jedno dvorište. Tokom godina za vreme i neposredno nakon Prvog svetskog rata, mladić po imenu Fritz (Filip Schnack) ostaje bez noge usled, kako se porodica dogovorila da kaže, „nesreće na radu“; mora ga kupati i negovati sluškinja Trudi (Luzia Oppermann), koja i sama nosi teret neizrecive okrutnosti.
U središtu ovog poglavlja je Alma (Hanna Heckt), devojčica koja s ravnodušnim, nerazumljivim prihvatanjem posmatra čudne porodične tradicije, među njima i morbidne „fotografije smrti“ preminulih članova porodice, a zbunjena je jednom takvom fotografijom osobe koja liči na nju.
Nekoliko godina kasnije, u istom domaćinstvu, Erika (Lea Drinda) razvija morbidnu, kvazierotsku fascinaciju prema starijem „ujaku Fritzu“ (Martin Rother) i prema sopstvenom fantazijskom prikazu sebe kao osobe s amputacijom.
Još kasnije, u staroj Istočnoj Nemačkoj, Angelika (Lena Urzendowsky) je tinejdžerka koja radi na farmi, zlostavljana od strane odvratnog ujaka Uwea (Konstantin Lindhorst) i sanjivo svesna da je Uweov sin – njen rođak Rainer (Florian Geisselmann) – ljubomorno zaljubljen u nju.
Kada se Angelika pridruži porodici za grupnu Polaroid fotografiju, doživljava neobičnu sudbinu sličnu Alminoj. I još kasnije, u savremenoj, ujedinjenoj Nemačkoj, Lenka (Laeni Geiseler) se sprijateljuje sa čudnom, intenzivnom devojčicom Kaya (Ninel Geiger), čija je majka preminula.
Postepeno i postupno, veze među likovima se otkrivaju, a Sound of Falling takođe nagoveštava postojanje još likova i još neobičnih, unapred naslućenih događaja koji tek dolaze. Ono što ih povezuje nije samo farma, već i reka u kojoj plivaju, koja čini deo granice sa zapadom, u kojoj se nalaze gadljive, klizave jegulje – nalik onima u engleskim močvarama.
ZAŠTO JE SOUND OF FALLING JEDAN OD FAVORITA ZA ZLATNU PALMU?
Film Masche Schilinski je oduševio kritičare, a i na nas je ostavio snažan utisak. Pre svega, vizuelno je impresivan – smene epoha povezuju se zrnastim, teksturiranim kadrovima koji u nekim scenama podsećaju na izbledele porodične fotografije, a u drugim na oksidaciju starinskih ogledala – sve u paleti prigušenih crnih tonova i nijansi smeđe boje čaja, koje se samo povremeno osvežavaju dahom isprane plave.
Ova izbledela vizuelna estetika savršeno odgovara načinu pripovedanja u kojem je svaka scena predstavljena kao subjektivno sećanje, sa zamućenim detaljima s jedne strane i izuzetno oštrim s druge. Kamera je pažljiva, ali ponekad nesigurno postavljena, kao da pokušava da se priseti rasporeda nekada poznatog, ali delimično zaboravljenog prizora.
Voda takođe zauzima istaknuto mesto u zvučnom pejzažu filma, gradeći se do urlajućeg krešenda koji prodire kroz sliku poput talasa straha.
Sa izuzetnom nežnošću prema zajedničkim, ali neizgovorenim traumama koje pogađaju njen ansambl mladih žena, Schilinski izvlači ogromnu tugu iz tajne poetike ženstvenosti; koristi filmsku moć da prodre u najdublje unutrašnje slojeve ljudskih osećanja i prepliće svoje likove na način koji ih muči, upravo zbog njihove subjektivnosti.
S obzirom na tematiku, smrt je prisutna svuda – što i jeste pravedan odraz morbidnog unutrašnjeg sveta mladih devojaka koje i dalje, poput leptira, neodoljivo privlače knjige poput The Bell Jar i filmovi poput The Notebook. Ali, šta je stvarno, a šta zamišljeno, ostavljeno je gledaocu da odluči.
Sound of Falling mnogi porede debitantskim filmom Sofie Coppole The Virgin Suicides, a mogla bi se povući i paralela s enigmatičnim Picnic at Hanging Rock Pitera Weira, koji je duhom još bliži ovom delu.
Ipak, film Schilinski je unikatan i opčinjavajuć, jedno od onih ostvarenja koja treba pogledati više puta, jer će pri svakom novom prikazivanju otkriti neki novi, skriveni sloj značenja.
Uz podršku brendova Black ‘n Easy i IZIPIZI, BURO. Srbija u partnerstvu sa MCF Megacom Srbija, donosi ekskluzivne priče sa 78. Kanskog filmskog festivala.
Uz Black’n’Easy, pravu tursku, ne morate se odricati svog omiljenog rituala, gde god da ste. Spremna da putuje, lako se i jednostavno pakuje i još lakše priprema. Potreban je samo minut, jedna kesica i vrela voda, da se prepustite uživanju u pravoj turskoj.
IZIPIZI već više od 10 godina mami osmehe ljudima širom sveta, kreirajući lagane, fleksibilne i pristupačne naočare za celu porodicu – uz posvećenost svakodnevnom smanjenju uticaja na životnu sredinu.
MCF Megacom Film, vodeća distributerska kuća na Balkanu, poslednje dve decenije domaćoj publici donosi relevantne, nagrađivane i autentične filmove svetske kinematografije.