Ni nju, niti bilo koga drugog
Danas je 7. maj 2020. Svet je manje-više ispreturan. Ako ne skroz okrenut naopačke, a ono bar dobro prodrman po svim osnovama. Ili nam se to samo čini? Neke iskonske stvari ostale su iste. Nažalost, ovaj put ne govorim o ljubavi, toleranciji i svim onim lepim epitetima kojima volimo da se kitimo kada pričamo o “ljudskosti” i teškim vremenima. Pričam o nečemu mnogo bližem zemlji i ljudima (da ne kažem dnu i internetu): potrebi da se osoba posmatra kroz kilograme, da se isti detaljno komentarišu i, zatim, koriste kao ultimativno merilo uspeha (ili sunovrata?).
Adele je stvaralac, izvođač i majka. Do sada je nebrojeno puta bila na vrhu najprodavanijijh singlova i albuma, osvojila 15 nagrada Gremi i po jednog Oskara i Zlatni globus, oborila je rekord za najbrže prodavan album u Americi. Adele je većinu ovih stvari postigla pre tridesetog rođendana. Adele (zvanično) ne da na sebe. Ipak, iz nekog razloga, ogroman broj ljudi izvukao je zaključak da njen uspeh konačno treba da definiše to koliko ima kilograma.
Juče, 6. maja 2020. godine, Adele je postavila sliku na Instagram i zahvalila se svima na rođendanskim čestitkama, a zatim se zahvalila i svim zdravstvenim radnicima koji su na prvoj liniji borbe protiv korona virusa. U roku od, čini mi se, nekoliko minuta Internet je pao u kolektivnu histeriju zbog toga što Adele na fotografiji izgleda kao polovina Adele od prošle godine. Zbog čega ovo ljude čudi – ne znam. Mesecima isplivavaju paparaco i Insta fotke na kojima se lepo i jasno vidi da pevačica postaje sve tanja i tanja, a nije bilo ni manjka tekstova na tu temu. Danas već možete pronaći članke u kojima plastični hirurzi opisuju šta misle da je od estetskih procedura Adele radila na licu, a sve na osnovu vrlo male grepomenute fotografije. Na žalost, ne čudi me jedna druga stvar: gomile i gomile pohvala. And then some. Čovek bi pomislio da je još jednom postigla sve uspehe u karijeri i to u jednom jedinom danu.
Prvi talas pohvala prelivao se pridevima u superlativima, što u komentarima ispod same fotografije što po naslovima koji su počeli da se roje, a od kojih je najčešći svakako “Adele’s Stunning Weight Loss!”. Vrlo brzo, glas je digla i druga strana kako bi izrazila svoje negodovanje na to što Adele danas izgleda “mršavo”. Mnogi su otišli i toliko daleko da emotivno (iznevereno?) izjave kako više ne osećaju povezanost sa ovom novom Adele. Čovek bi pomislio da su do sada pevali samo Adelini kilogrami odvojeni od njenog srca, glasnih žica, glave i ostatka tela. Ono što ostavlja posebno gorak ukus jeste činjenica da ovakvi “razočarani” komentari sebi daju za pravo da svojataju njeno telo kao da njima pripada više nego njoj.
Diskutovati o tuđim kilogramima je uvek komplikovana stvar iz mnogih razloga. Pod jedan, isto kao i komentarisanje toga da li neka žena ima bore ili ne, podrazumeva stav da je žensko telo javna svojina o kojoj svi imaju pravo da sude. Oprostićete mi što govorim “žensko telo”, to je iz prostog razloga što su na meti ovakve prakse uglavnom žene (iz javnog života ali i „obični civili“). Niko u obzir ne uzima, ili o tome ne govori, da su oscilacije u težini moguće i zbog raznih zdravstvenih stanja pa se žene kritikuju kad se ugoje u trudnoći (!), nikog ne interesuje da li osciliraju zbog poremećaja u ishrani, depresije, stresa i sl. U krajnjoj liniji, komentarisanje težine, bilo ono pozitivno ili negativno, posebno naglašava stav (pa makar i posvestan) da najveća vrednost žene leži u njenom izgledu.
Pitam se, šta će se desiti ako se Adele ponovo ugoji? Da li će to potrti sve što je postigla? Naravno, da neće. Ipak, ovakva količina čestitki kao subliminalnu poruku nosi to da je ugojiti se sramota, sudbina gora od smrti (a ako na to dodamo kolektivnu opsesiju gojenjem u karantinu sve je jasnije koliko se vrtimo u istom krugu). Ona je neverovatno biće i za to je platila cenu. I sama je u intervjuima izjavila da je zbog pritisaka slave imala problema sa alkoholom, da je na početku karijere na nekim nastupima bila toliko pijana da nije mogla da se seti reči svojih pesama. Nakon što je rodila sina, patila je od postporođajne depresije, a u toku prošle godine prošla je i kroz razvod. Po pitanju svake od ovih stvari bila je otvorena sa svojim obožavaocima, a istovremeno nikada nije skliznula u attention whore teritoriju. To pokazuje integritet i zaslužuje apsolutno poštovanje. Gubitak ovakvog broja kilograma je ozbiljan i težak put ali mi ne znamo zbog čega je Adele na njega krenula i realno, ne treba ni da nas se tiče. Time što je neko javna ličnost nije nam dao za pravo da ga raščerečimo dobrim ili lošim namerama, svejedno je. Nažalost “raščerečiti” je upravo ono što je u ljudskoj prirodi – slobodno se smejte ali čak i čika Jova Zmaj ima onu pesmicu o tome kako bata i seka iz silne ljubavi bukvalno kidaju živog zeca-ljubimca.
Medijska propraćenost i reakcije na ceo proces Adeleinog gubljenja težine su (pomalo) bizarni ali potpuno očekivani. Iskreno, i ona sama u njoj apsolutno učestvuje, a svoj gubitak težine strateški pokazuje, na kašičicu. Diddyjeva žurka, plaža i Harry Styles sa društvom, paparaco fotografije u opremi za vežbanje… I ova fotografija koju je postavila povodom svog rođendana nije slučajna. Na njoj se vrlo lepo vidi cela (tanka) figura. Adele nije od juče, ona je sigurno znala da će izazvati gomilu reakcija. Ali da li to internetu neznanom i znanom daje za pravo? Zar ovakvim stavom nismo na korak od “sama je to tražila” stava prema žrtvama seksualnog zlostavljanja koje nose suknje? Ne, to neće valjati. Adele, ako želi, ima puno pravo da se hvali svakom stvari koju smatra svojim postignućem – zato što je to nj.e.n.a. stvar. Nije naša. Nadam se da će društvo toga jednog dana postati svesno.
I zato, pre nego što se odlučite da komentarišete nečiju težinu, ma koliko vam taj neko bio blizak u stvarnom životu ili fiktivno, čak i kada želite da date kompliment, zastanite za trenutak. I zapitajte se, još jednom (i još jednom, sve dok vam ne uđe u glavu) zbog čega u maju 2020. godine, za vreme globalne pandemije mi i dalje mršavost smatramo kvalitetom većim od svih drugih? I zbog čega je i dalje neophodno da nas prvo vide, pa tek onda čuju?
