Istine i laži života influensera
Živimo u svetu kada su lažne vesti verovatno i brže od običnih i trebala nam je milisekunda da poverujemo da je Tom Hardy novi James Bond (valjda zato što to potajno priželjkujemo) i mnogo više da se odviknemo od te ideje pošto je netačna. Bez prevelikog patetisanja i drhtanja u glasu, ali mnogo je i lažnih ljudi, mnogo lažnih profila na mrežama i još više i online i irl lažnih života i ne zna se šta je tužnije. Sve u svemu, činjenica jeste da nije baš sasvim jednostavno ustanoviti ko je koliko, u čemu i da li uopšte srećan i da li stvarno živimo i jesmo ono što svi misle o nama. Nedavno je jedan privatni avion doprineo ovoj polemici i izazvao ozbiljnu diskusiju na društvenim mrežama baš na tu temu. Okej, jedan lažni privatni avion.
Naime, na bezbroj postova i TikTok videa u poslednje vreme se kao jedan od glavnih “junaka” u kadru pojavljuje i pomenuti avion, a u suštini sama ideja nije preterano nova. Već od 2017. to jest, njenih početaka, postala je influenserska praksa da se iznajmljuju i zakupljuju džetovi za potrebe fotografisanja i posledično uspostavljanja slike o sebi kao o nekome ko je toliko uspeo u životu da može da čekira i privatni avion na “must have” listi. Osim što ne može zapravo, ali bože moj, slika kaže drugačije. Bilo kako bilo, razlika koju je aktuelna drama unela u influenserske redove je u tome što ovaj privatni avion ne samo što je iznajmljen nego što ni ne postoji i nije avion uopšte. U pitanju je običan studio u Kaliforniji, uređen tako da po svemu podseća na unutrašnjost privatnog džeta, sa sve kožnim sedištima i veštačkim osvetljenjem i može da se iznajmi i to za stvarno male pare. U prevodu, ako ste u Kaliforniji i ukoliko to poželite, mogli biste da imate fotku iz “svog” privatnog aviona za svega šezdesetak dolara. Nekome možda primamljivo ali u suštini u pitanju je prilično besmislena aktivnost osim (a to je veliko osim) što baš kao takva, cela ova situacija može da posluži kao dosta zgodan podsetnik da sve što vidimo na društvenim mrežama nije kao što izgleda, a pravo pitanje je zašto brže bolje još uvek jurimo da poverujemo u sve što nam se servira? Oni koji kreiraju sadržaj za svoj kanal ili profil u principu imaju apsolutno pravo da manipulišu njime na način na koji smatraju podobnim, a na nama je šta ćemo sa istim da radimo.
Influenserka i blogerka, Jenny Mustard je nekom prilikom u prilično kratkom ali veoma preciznom i izuzetno važnom videu održala mini lekciju na temu “I am a content creator not a documentary photographer” u kom sasvim racionalno i lepo objašnjava da razlog iz kog stvara ulepšan i da, nerealan, sadržaj leži u tome da želi svetu da ponudi nešto lepo. Da li nas laže? Da. Da li je to problem? Ne. I to ne zato što svi lažu, to već znamo, nego zato što njen posao jeste da ulepšava stvari. Kako postoje raw street fotografi koji će sa ulica doneti na ekrane sve ono što želimo i ne želimo da vidimo tako postoje i oni koji svoj kontent prave kao beg iz svakodnevice, kao protivtežu realnosti. Svesni ste, zar ne, da se niko ne budi savršeno isfeniran, a zatim doručkuje samo zdrave stvari i to isključivo u krevetu dok popodneva provodi u istom tom krevetu samo ovaj put pije šampanjac i jede jagode i to u sred februara? Realno, ta kompletno savršeno upeglana osoba na slici manje više odrađuje svoj radni dan kao i bilo ko drugi. Ustala je možda i u pola 5 ujutru da se spremi i uhvati najbolje letnje sunce oko pola 7. U pitanju je samo sadržaj, a ne stvaran život i još manje onaj koji svi konzumiraju na dnevnom nivou.
U prevodu, savršeni cooking video ili predivne fotografije, podrazumevaju haos u kuhinji, po koji polomljen tanjir, voće koje se prebrzo odmrzlo i iskapalo po celoj kući, tonu prljavog posuđa i nekoliko sati koji su otišli u finalno jednu fotografiju koju vidite na feedu. To što taj pozadinski, prljavi, dosadni, deo posla obično ne vidimo to je samo zato što oni koji nam serviraju fotografije žele da bude tako. Neki drugi možda i žele da nas uvedu u tu stranu svog dana, ali činjenica jeste da ulazimo u onaj svet u koji nam je pristup dozvoljen. Nećete često videti poznatu Instagramerku kako razvrstava prljav veš, plaća račune i ima masnu kosu. Naravno da nećete, ali to ne znači da to ne radi i da i to nije sastavni deo i njene realnosti jer život na Instagramu nije gotovo ničiji na svakodnevnom nivou. I zato, uopšte nije pitanje zašto influenseri i instagrameri “lažu” o svom savršenom, bogatom, životu, nego zašto se mi još uvek pecamo na to, zašto mu težimo, i još važnije, zašto dozvoljavamo da to toliko utiče na nas? Da nas ubaci u pitanja ko i koliko laže, i vortekse ozbiljnih kriza identiteta i surovu samokritičnosti jer nismo uspešni kao neko tamo (iako ne znamo koliko je taj neko zaista uspešan i šta to uopšte znači).
I potpuno je na mestu biti loše volje i mrzeti ceo svet ponekad. Nekada nam nije dan, nekada smo svakako iznervirani jezivim poslom koji obavljamo i viškom kilograma i super zategnuta blogerka na Sejšelima neće pomoći da se osećamo bolje. Ali caka je u tome, da čak i tada imamo kontrolu nad sadržajem koji puštamo u svoj um. I zato zaista, ako stvarno u sebi prepoznajemo samo negativu i "naravno da je zategnuta kad ništa drugo ne radi" misli, onda za dobrobit svih svi odmah da se izloguju.
Ili još bolje, stvarno lepo razmotriti kako konzumiramo kontent koji vam je ponuđen. Ako uporno skrolujemo kroz fotografije nekoga ko (naizgled) živi lepše, uređenije i zadovoljnije od nas i neprestano imamo bitch please izraz lica, neosnovane zlurade komentare i kuckanje u stomaku koje pita “zašto ja ne živim ovako? zašto je moj život grozan?” onda je pravo pitanje zašto uopšte gledamo te stvari? Ne ozbiljno, ako osim ljubomore i zavisti, i samosabotaže ne osećamo ništa drugo, ne postoji ni jedan realan razlog da nastavljamo sa tom mazohističkom i autodestruktivnom praksom. Nego lepo selektovati. Jer, na kraju dana, poenta jeste da posle apsolutno svega što uradimo budemo inspirisani, bolji, mirniji, zabavljeniji, a ne neke čudne i supertoksične verzije sebe.
