Ako imate utisak da svaki razgovor bilo sa poznanicima, prijateljima, ili sa najbližima lagano naginje na stranu pandemije pa tu pretegne i ostane, niste usamljenu u tome jer sva je prilika da i jeste tako. Opšti haos koji smo doživeli ne može da nestane preko noći, uprkos činjenici da sve izgleda kao na on/off– ima virusa, nema virusa. Ima ga, i biće ga još neko vreme što definitivno znači da nije tema koju možemo ostaviti u prošlosti, a prethodni meseci su toliko bili neobični i iščašeni da nam ni ne dozvoljavaju da to uradimo, jer su izuzetno uticali na naše poimanje svakodnevice, i izmenili kategorije važnog, korisnog i normalnog. Sve se pomerilo i zaokrenulo, pa i mi sami, i odjednom smo dobili nenadanu priliku da pogledamo ka unutra, postanemo malo introvertniji, malo introspektivniji, malo više u kontaktu sami sa sobom, a manje sa drugima. Manje zavisni od komunikacija, a manje i u komunikacijama sve u svemu, i u trenutku kada je došlo vreme da se sve “vrati na staro”, u tokove regularne socijalizacije, da izađemo među ljude, da malo više i češće razgovaramo tête-à-tête, i radimo sve ono za čime smo čeznuli, mnogi su se našli u situaciji u kojoj to ne samo da im nije prijatno kako su se nadali, već i kao da odjednom ne znaju o čemu bi trebalo i želeli da razgovaraju. Konstantna višemesečna izloženost novim vestima iz regiona i sveta o stanju, postala je veliki sivi oblak pod kojim svi konstantno sedimo i čija senka postoji čak i kada nema kiše.
Odjednom sve deluje već ispričano, i krajnje nebitno. Nije, jer nam je i to nebitno neophodno u svakodnevici, i zato treba malo više da pričamo o banalnostima.
I nesumnjivo je da je izuzetno važno i sada „kada je sve bolje“, ostati informisan, i znati situaciju o stanju pandemije, ali je gotovo jednako važno pričati i o ostalim stvarima, i podsetiti se kako se to radi. Negde između konstantne zabrinutosti i obizrnosti prema različitim pozicijama, situacijama i pojedinačnim drugačijim reakcijama na događanja postali smo obzirnije jer smo uvideli neke strane sebe i drugih kojima do sada možda i nismo imali pristup. Postali smo i malo ćutljiviji jer smo bili sami više nego obično pa malo drugačije vagamo šta je bitno za reći a šta ne, i odjednom sve deluje već ispričano, i krajnje nebitno. Nije, jer nam je i to nebitno neophodno u svakodnevici, i zato treba malo više da pričamo o banalnostima poput šta slušamo, koja nas pesma raduje, šta nas diže svako jutro, šta smo novo spoznali o sebi i o drugima, koja otkrića su totalno bezveze a na koja smo dosta ponosni. O tome što nam se ništa ne dopada, što želimo sve da promenimo, i ubrzamo do maksimuma. O najboljoj pročitanoj knjizi, ili pak činjenici da do daljnjeg ne želimo da uzmemo knjigu u ruke. O svemu što je normalno, svakodnevno, obično i naše. Pandemija nas je udaljila od nekih jednostavnih životnih tema i svakodnevnih problema, jer smo odjednom dobili onaj najživotniji, direktnu pretnju svom postojanju, i surovo suočavanje sa istim pa je sve drugo postalo manje važno da više ni ne znamo šta bismo rekli.
Vanredna situacija nije vanredna samo zbog zabrana i novih pravila, već zato što sa sobom donosi čitav set izmeštenih situacija i osećanja, koje nisu “u redu” nego su “izvan reda”, i potrebno je vreme da se sve potpuno smiri i vrati na stari sistem funkcionisanja
Knjiga Susan RoAne What Do I Say Next?, je sjajna baš za te trenutke kada stvarno ne znamo šta bismo rekli. Zvuči jako glupo, em da zamislimo situaciju u kojoj ne znamo šta da kažemo, em da nam je neophodan conversation starter sa bilo kim a kamoli sa ljudima koje dosta poznajemo, ali događa se. Vanredna situacija nije vanredna samo zbog zabrana i novih pravila, već zato što sa sobom donosi čitav set izmeštenih situacija i osećanja, koje nisu “u redu” nego su “izvan reda”, i potrebno je vreme da se sve potpuno smiri i vrati na stari sistem funkcionisanja, a još više vremena ukoliko smo u međuvremenu shvatili da ne želimo da se vrati na staro već želimo promenu u komuniciranju, ophođenju, razmišljanju. To je ujedno i stvar broj jedan i bez Susan, dati sebi vreme da se ušemimo i uhodamo. A pored toga „What Do I Say Next?“ ima neke stvarno dobre predloge kako prevazići konverzacionu bezvolju i nervozu.
U utrenutku kada je došlo vreme da se sve “vrati na staro”, u tokove regularne socijalizacije, da izađemo među ljude, da malo više i češće razgovaramo tête-à-tête, i radimo sve ono za čime smo čeznuli, mnogi su se našli u situaciji u kojoj to ne samo da im nije prijatno kako su se nadali, već i kao da odjednom ne znaju o čemu bi trebalo i želeli da razgovaraju.
Donesite nove vesti
Postoji jedna dosta dobra rečnica koja glasi: “Kada pokušavate da razgovarate sa nekim, veoma je korisno da imate šta da kažete” i malo koliko bila captain obvious, neverovatno je tačna. Ukoliko smo neprekidno fokusirani samo na jednu stvar bila ona pandemija ili naš posao, male su šanse da ćemo uneti nešto u komunikaciju a samim tim i ona ne obećava da će biti sjajna. Pričajte o tome što ste pročitali možda i slučajno u autobusu iz tuđih novina. O asteroidima, o novim pticama, o dobrim vestima. O svemu onome što vam je na radaru, i što nema nikakve veze sa dezinfekcijom, zaštitom, virusom i ostalim.
Pustite ljude da ispričaju ono što žele
Ključno. Conversations starteri mogu da budu razni, od toga da zaista ćaskamo o vremenu preko novih vesti koje smo čuli do leksikonskih pitanja poput “jesi li pročitala nešto za preporuku ovih dana?”. Nema razloga da vas bude sramota tih pitanja ma kako suvoparno i dosadno zvučala, jer se na neki način svi ispočetka upoznajemo, tako da su ova pitanja u izvesnoj meri i na mestu. Međutim ono što je još bitnije od toga kako ćete početi da ćakulate, je kuda će to odvesti, a za to je neophodno slušanje sagovornika. Umesto toga da nagađate o čemu bi neko želeo da razgovara, osluškujte nagoveštaje. Šta osoba zaista želi da vam ispriča? Možda je u pitanju novootkriveni hobi koji je nestvarno mnogo uzbuđuje u ovom trenutku, a možda su i neke sasvim lične ranjivosti koje želi da podeli.
Budite pristuni
Telefoni na off. Ozbiljno. Protekle mesece smo proveli zalepljeni za ekrane jer su oni bili jedini izvor poznatih lica, i mogućnost komunikacije, ali sada kada konačno možemo drugačije. Da delimo vreme i uživo pijemo kafu i svako izvinjavanje „jako mi je žao ali moram da odgovorim na poruku“ ili „izvini samo tren da se javim“ je totalno bezveze i ukoliko baš nije super hitna stvar, sve može da sačeka i kada završite viđanje i ispričate se na miru.
OAR
Susan RoAne ima OAR koncept koji je podrazumeva opservaciju (o), pitanje (a: ask) i otkrivanje (r: reveal) i odnosi se na konverzacionu dinamiku koja bi mogla da se primeni na svaku temu. Primetiti nešto iz okruženja (ili uopšteno), započeti razgovor pitanjem, dati svoje mišljenje. Dosta koristan sistem i za sve one koji i inače i imaju poteškoća u razgovorima.
Tišina je sasvim okej
Manje više svi smo robovi predrasuda da razgovor sa voljenom osobom ili dragim prijateljima mora da bude dvadesetčetvoročasovni rolerkoster u kom razgovor ne prestaje, i panično žurimo da svaku pauzu ispunimo nekim rečima i sadržajem. Međutim, ako smo nešto naučili to je da tišina nije strašna, i da nam je svima ponekad neophodna, tako da malo pauze u razgovoru i aposlutno ničega uopšte nije na odmet. Uostalom, zajedničko ćutanje i uživanje u njemu na suncu u bašti omiljenog kafića je izuzetna stvar i prava retkost.
