Početak avgusta sam, umesto kao normalni ljudi na moru, dočekala sa koronom. Nemam nameru da pevam žalopojku, nije bilo nikakve drame, kao neka jača prehlada koju je samo trebalo odležati i koja je prošla za nekoliko dana. Sve vreme sam, kao savesno doktorsko dete kakvo (nekad) jesam, provela u stanu. Malo sam radila – iako sam pauzirala snimanja i slične akcije – malo odmarala. Realno, najjači znak da mi je nešto falilo bio je taj da sam morala malo više da odmaram. A kako se odmara? Pa, uz Netflix, naravno.
nije mi samo netflix na tapetu već sve streaming platforme i, još preciznije, način na koji ih konzumiramo.
Potencijalno i u teoriji, sve streaming platforme su odlična stvar. Tu su da nam ponude opcije kada imamo vremena za opuštanje, šta god to opuštanje značilo za svakog od nas. Neko će po milioniti put gledati omiljeni sitcom (ta sam), neko će tražiti starije filmove (i ta sam, takođe), neko tražiti nove serije (ups, evo me opet), neko… Ma nije ni važno. Važno je to da se inicijalna selektivnost, baš kao i inicijalna namera izgube pa da neko određeno vreme koje smo predodredili nekom gledanju podmuklo postane neograničeno vrtenje na vrtešci na koju nekad (vrlo često) nemamo pojma ni zašto smo seli, a kamoli kada ćemo sa nje sići. Dakle, u mom životu, Netflix je postao žderač vremena maltene poput Instagrama.
Znam da nisam jedina i iskreno, ne poznajem baš mnogo ljudi koji „imaju mere“ na streaming platformama ove vrste (kad kažem „vrste“ mislim na to da ipak nisu sve iste pa je tako Mubi skoro poput neke vrste Jugoslovenske kinoteke na zahtev). Većina oko mene ili bindžuje preko mere ili sprovodi nekakve autocenzure pauziranja od streaming platformi pošto imaju osećaj da su preterali na uštrb života. I u pravu su.
shvatila sam da sam upala u istu zamku i da već duže vremena zbog toga trpe stvari koje mi život čine kvalitetnijim: pravi filmovi, knjige, muzika koja se ne sluša samo kao pozadina.
Na neki način, osećam se prilično glupo ali šta je tu je. Dok sam tako otpadala u svom stanu kao u nekakvom tornju, znala sam da provedem više vremena tražeći šta da gledam nego u samom gledanju, a uglavnom me se ništa nije dojmilo ni kd sam odgledala. Smarala sam ljude na moru, po aerodromima i na poslu da mi šalju preporuke ali ni to nije urodilo plodom – naizgled ozbiljnije i „teže“ stvari, one koje zahtevaju razmišljanje, jednostavno me nisu ni privlačile ni držale. Nije me blam da priznam da je jedini film koji sam odgledala sa uživanjem za tu jednu nedelju bio „Porodica Adams“, a i to na račun toga što mi je bio opsesija kad sam bila mala.
Onda sam shvatila da sam lenja i umrtvljena zato što sam preterala. Ne samo tu jednu nedelju već… pa to me već jeste blam da priznam koliko.
Kako sam shvatila? Ironično, ne tako što sam namenski gledala nešto pametno, već tako što sam slučajno naletela na božanstvenog Arthura Rubinsteina kako svira Scriabinov Nokturno za levu ruku. U tih vanvremenskih 5 minuta, pucnuli su prsti i meni se upalilo svetlo. (Loše) navike su čudo, a ja imam bukvalno punu kuću knjiga koje volim i bar 4 nove na stand by koje mesecima čekaju da ih otvorim, a ja kao nemam vremena. As if.
zatrpavanje nekvalitetnim sadržajem čini nas glup(lj)im. I ne samo to, uništava fokus, ubija kreativnost. rečju prazni, umesto da puni baterije.
Nisam otkrila toplu vodu, i da ste me pitali i pre ovoga rekla bih vam da je tako, ali misliti i cveće brati nije isto.
Tako sam lepo prvi put od kraja juna (na moru) uzela knjigu u ruke i… preporodila se. Počela sam lagano sa Rumenom Bužarovskom, pa posle nje prešla na roman „Vidi nas sad“ Geira Gulliksena. Ne, nisam odjednom dobila gomilu slobodnog vremena (njega nemam pa nemam irl) ali sam nekako sve što radim počela da radim lakše i sa više gušta. Između filujem i malo Rudyarda Kiplinga, čisto zato što me drži onaj talas detinjstva zbog kog sam gledala i Addamse. Planiram da pre sledećeg mora u septembru, pročitam ponovo i svoju najomiljeniju knjigu na svetu „Majstor i Margarita“ da zaokružim povratak sebi. A za to more na koje planiram da ne ponesem laptop, za sad znam samo koji kupaći i koju knjigu pakujem.
Do tad ću da idem u letnji bioskop na krovu Doma vojske.
