Nije lako živeti u savremenom svetu. Neophodno je ostati informisan po pitanju beskrajnog niza tema koje nas okružuju, treba imati mišljenje i stav na različite stvari, treba uživati u životu ali i ostaviti neki trag o njemu na mrežama, treba živeti zdravo, spavati dovoljno, posvetiti se sebi, ali istovremeno biti posvećen drugima, slušati njihove probleme, biti dobar prijatelj. Piti minimum 2 litre vode na dan, imati jutarnje i noćne beauty rutine, raditi puno ali ne previše, biti uspešan ali i uspešno zaobići burnout. Treba imati društvene mreže i kako tako ih održavati, i povrh svega, paziti da ne završiš na Twitteru kao vest dana zbog neke nepromišljene izjave.
Od svega, nekada stvarno deluje najteže uspeti u ovom poslednjem, jer Twitter ume ponekada da zaista zaliči na ring sa besnim mačkama, gde mnogi oštre kandže i bruse svoje sposobnosti argumentovanja jedni na drugima. nekada je to sasvim smisleno i zasluženo, a nekada baš i ne.
Ukoliko ste kojim slučajem poznata ličnost, sve ćete još i uspeti da postignete ali to da završite na Twitteru teško da će se izbeći, i pre ili kasnije će se dogoditi neki ekces koji će se proširiti brzinom šumskog požara, i bićete pomenuti jedno trista puta dnevno pošto će, naravno, svako imati mišljenje. Ta mogućnost da svako ima prostor da kaže šta ima, je ujedno i najlepša i najstrašnija stvar koju je savremeni svet doneo. Mnoge istine su se baš tu otkrile, mnoge mini revolucije pokrenule, o mnogo tema se progovorilo tako glasno da konačno više niko ne može da ih ignoriše. Međutim, ovakva vrsta obraćanja ostavlja i mnogo prostora za iskorišćavanje, a najmlađa generacija posebno zna koje su sve posledice i problematike internet bulinga.
Nedavno se na ozbiljnom udaru javnosti našla i autorka Sia. Sia je još od 2015. radila na mjuzikl drami „Music“ u kojoj je originalno trebalo da glume Maddie Ziegler i Shia LeBeouf koga je u poslednjem trenutku zamenila Kate Hudson. Čak i pre nego što je film objavljen, pokazao se kao prilično kontroverzan za zajednicu ljudi sa autizmom, koji su reagovali zbog toga što je Ziegler, kao osoba bez autizma, odabrana za ulogu autistične osobe kao i zbog tehnika smirivanja autističnih ljudi, koje su prikazane u nekoliko scena. Ruku na srce, nije uopšte upitno da li je i koliko Sia pogrešila i da li su pobune bile na mestu. Naravno da jesu. Pogotovo imajući na umu neka genijalna ostvarenja kao što je Ikićeva “Oaza” i uopšte trenutak u kom se nalazimo, u kom je izglednije nego ikada da ukoliko govoriš o nekoj grupaciji, sa tom grupacijom treba i raditi. Ovakav Siain ispad, propust, greška, kako god da nazovemo, je bukvalno na nivou starih filmova u kojima se ne angažuju Afro-američki glumci nego ih “glume” belci. Pogrešan stav i početna postavka su dakle neupitni, ali nešto drugo jeste upitno jer čitava drama nije stala tu.
Nakon što je saslušala sve, odgovorila, uvažila (a mora se priznati da jeste) Sia je napisala javno izvinjenje u kom je između ostalog rekla i “Žao mi je. Slušala sam pogrešne ljude i to je moja odgovornost, moje istraživanje očigledno nije bilo dovoljno temeljno, dovoljno široko.” i cap. Ugasila Twitter.
To je mnoge tek razigrane i željne daljih prepiranja, ostavilo duboko šokiranim nakon čega je, očekivano, usledio novi talas kritike i glasnog pitanja da li je kukavički pobeći iz diskusije? Ili zapravo nije uopšte, nego je samo neophodan čin samoočuvanja kada kakofonija postane preglasna? Sva je prilika da se odgovor sam nameće.
Istina je da savremeni svet zahteva mnogo toga od nas i da nas drži u ludačkom loopu potreba i zahteva, ali nije na odmet setiti se, barem s vremena na vreme, da dugmiće ipak kontrolišemo mi. Mi držimo kontrolnu tablu sopstvenih života, onoga što u njega ulazi i izlazi. Mi smo taj ključni faktor koji dozvoljava nešto ili ne dozvoljava, koji povlači granice, određuje nivoe intime u koje pušta spoljašnji svet, koji odlučuje koliko će biti na distanci i kada je nečega stvarno dosta. I iako Sia stvarno nije dobro promislila stvari sa ovim filmom, i možda je bolje da se vrati muzici ili barem da sledeći put temeljnije prouči ne samo temu kojom se bavi nego i kontekst u koji se postavlja, ovo je lekcija koju vredi prepisati od nje.
Šta god ko god rekao, treba znati da je nekada sasvim okej samo reći “pozdrav svima odoh offline”. Niko ne mora ama baš ništa, a ponajmanje da se pravda drugima, i kada stvari postanu previše, kada kažeš sve što imaš, kada upadneš u besomučnu repeticiju, kada deluje da se sve vrti u krug, tada jedan običan over and out i mala pauza na sve glasove osim sopstvenog jeste i više nego dobrodošla. Uostalom, nije li baš to čuveni digitalni detoks koji nam je svima preko potreban?
