Bio je 4. oktobar i na nekoliko sati smo ostali bez omiljenih društvenih mreža. Isprva smo neumorno osvežavali početne stranice Instagrama i Facebook-a i uporno slali poruke na WhatsApp-u, ali se ispostavilo da je došlo do kompletnog pada. Nastala je opšta histerija koju nismo mogli da izvičemo na ovim platformama pa smo se uputili na one koje su preživele apokalipsu – Twitter i Viber.
Sada kad se buka stišala, da li smo naučili nešto iz ove epizode ili se vratili tamo odakle izgleda ne znamo kako da pobegnemo sami?
Razume se da su odmah napravljeni tabori u pogledu razloga zašto se to desilo; da li je reč o grešci nekog od zaposlenih, marketinškom triku ili hakerskom napadu. Ispostavilo se da je došlo do neispravne promene konfiguracije, ali to je od svega sada najmanje važno.
Čitava drama je bila dodatni udarac Facebook-u, budući da je jedna od bivših menadžerki na toj mreži nedavno javno progovorila o činjenici da platforma zapravo podstiče govor mržnje i svojim algoritmom pospešuje nesigurnosti, posebno među tinejdžerkama. (Vratite se i pročitajte ovu rečenicu još jednom.)
Kad nas je po ko zna koji put zapljusnula činjenica da “umreženost sa ljudima sa svih strana sveta” suštinski ne postoji i da zapravo najboljeg prijatelja nismo videli mesec dana odlučili smo da umesto Instagrama trknemo na Twitter. Umesto da sedimo sa sobom u tišini, ili zaboga pozovemo nekoga umesto što ćemo snimiti glasovnu poruku ili uradimo bilo šta što u sebi istovremeno ne uključuje i tu spravu koja je nekako uspela da u velikoj meri preuzme kontrolu nad našim životima. Kada ste poslednji put u toalet otišli bez telefona ili pogledali film fokusirani isključivo na jedan ekran? Deluje kao da smo zaboravili kako se to uopšte radi. Ako ste doživeli mini napad panike pri samoj pomisli na “užasni” svet bez društvenih mreža, niste sami. downdetector.com, sajt koji prati rad društvenih mreža, primio je preko 10 miliona pritužbi korisnika koji nisu mogli da im pristupe.
Danas je 13. oktobar i verovatno je većina i zaboravila na ovaj (nemili) događaj, ali deluje da smo zaboravili da u našim rukama ostaje kao i da je uvek bila moć da sve stavimo na off, bilo kada, na bilo kojoj platformi.
Isključite notifikacije, ograničite vreme koje provodite na društvenim mrežama, obrišite aplikaciju/e, ali uključite sebe i svoje zdravlje i potrebe stavite ispred svake virtuelne zablude. Kada samoinicijativno treba da preuzmemo kormilo nad vremenom i energijom koju (ne)svesno rasipamo i odlučimo da ne zurimo u ekran bilo to i na pola sata dnevno, to ide mnogo teže nego kada nas Facebook svojim krahom stavi pred svršen čin. Ali da li stvarno mora da se desi pad interneta, drama, panika i histerija da bismo shvatili šta nam je zaista potrebno i koliko daleko idemo od svojih potreba u strahu da u tuđim životima propuštamo nešto važno? Kao što smo videli, i kada aplikacije stanu, svet nastavlja da postoji, a ljudi kao ljudi su izuzetno prilagodljiva bića. Sve i da se neki sličan ili isti krah desi ponovo, to ne znači i da je stvarnost na pauzi. Jeste malo bezveze što nema one opcije za premotavanje unazad ali uvek postoji ona za direktan prenos u sadašnjost gde suštinski jedino i treba da budemo.
