Postoje dva tipa ljudi. Oni koji češće govore “izvini” i oni koji češće govore “hvala”. U oba slučaja, u pitanju su moćne reči i definitivno one koje ne koristimo dovoljno često i dovoljno iskreno, jer kako stvari stoje najveći broj nas je izgleda hibridni treći tip koji izbegava i jedno i drugo. A zapravo, ove dve reči su ne samo jednostavne za upotrebu, korisne i blagodetne, nego i te kako komplementarne. Toliko, da nekada čak mogu i da zamenjuju jedna drugu, pa ako vam ide teško sa priznavanjem sopstvenih grešaka a vi se onda lepo zahvalite nekome. Na kritici, trpljenju, razumevanju. Može to jako lepo da se upakuje i zajedno i naizmenično.
Mene ako neko pita, uvek pre kultura zahvalnosti nego kultura izvinjavanja, jer mislim da nam je ove druge malo i previše, i radije spadam u one koji će pre reći “hvala što si me saslušala” nego “izvini što sam te udavila”. Uostalom, kao žena, mislim da sa “izvini” stvarno treba biti dodatno obazriv budući da su žene pod pritiscima društva, okoline, nerealnih standarda “od vremena pa do sada” na udaru toksičnih oblika izvinjavačke kulture. To jest, nametnute, veštački konstruisane krivice, i posledičnog osećaja neophodnosti pravdanja i izvinjavanja. Izvinite što sam previše glasna, izvinite što nisam dovoljno ženstvena, izvinite što mi je kosa danas raščupana, a “suknja prekratka”, izvinite što sam previše dobra, izvinite što nisam savršena.
Poslednji put kada sam rekla nekome izvini to je pratila i raskošna fusnota dodatnih objašnjenja, ali je samo “izvini” ipak nekako izostalo, dok me druga strana (vazda poznata po direktnosti) nije upitala: “jel ti to hoćeš da mi se izviniš?” Šah-mat. Da, hoću, i evo ga.. stiže… izvini. Jebiga, “sorry seems to be the hardest word” izgleda stvarno i baš joj treba vremena da se ukaže, čak i sa bezbedne distance, preko ekrana.
Ne znam koliko vam je poznato ali kao što se jezik ljubavi razlikuje od osobe do osobe, na šta su ukazali dr. Gary Chapman i dr. Jennifer Thomas, pa tako to što neko nema grandiozne romantične gestove ili gotovo nikad ne verbalizuje koliko vas voli, ne znači da zaista to i ne oseća svime što ima, samo je tip koji “volim te” iskazuje drugačije, tako isto postoje i različiti načini na koje se izvinjavamo. Različiti “jezici izvinjavanja”. I svako od nas koristi svoju retoriku i svoje posebne reči i akcije kao oruđe kojim pokušava da popravi ono što je pokvario i polupao, i zaleči što je povredio a postoji čak i online test da ustanovite koji je vaš princip izvinjavanja.
Moj je oduvek bio onaj mir-mir-niko-nije kriv, mali prst malom prstu pa da nastavimo da se igramo. Sada to radim malo drugačije, ali je sistem nepromenjen i ispostavlja se da moj jezik teži ka tome “da ispravi stvari” (iznenađenje? Ne bih rekla). U prevodu, ja sam onaj „izvinjavač“ koji želi da što pre prestanete da budete ljuti na njega. Onaj što bi da zaleči, popravi, smiri stvari i vrati ih u normalu, samo da nam više ne bude ova grozna atmosfera, i nervoza u stomaku, nego da se što pre vratimo onome što smo srećno i skladno do malopre radili. Volim da napravim i neki mali čin pomirenja, kao što je na primer zagrljaj, i to mi je užasno važno da bih znala da je ponovo sve okej.
Međutim, nisu svi u tom fazonu, šta više “fazona” prema Chapman i Thomas teoriji ima pet, i ovo moje poslednje „izvini“ je zbog prirode komunikacije mog sagovornika, zahtevalo da bude ogoljeno i direktno, a od mene da ne mirkam, ne uvijam i ne grlim, nego kažem glasno i jasno zbog čega mi je tačno žao i zašto se izvinjavam. To me je automatski izmestilo iz mog uobičajenog modus operandija, i stavilo u drugu kategoriju „izvinjavača“. Među one koji preuzimaju odgovornost nad svojim postupcima, i ne daju “izvini što si tako razumeo” tip izvinjenja, već onaj gorči- “pogrešila sam”. I bilo je istinski lekovito preuzeti svoj deo prtljaga, i izgovoriti sve stvari zbog kojih sam i ja (pomalo!) zeznula taj odnos, baš zato što je bilo užasno teško. Istina, i dalje preferiram moj sistem, ali sada barem uz svest da on ne pali kod svih, jer govorimo drugačijim apology jezicima koje treba razumeti.
Treba doduše, imati na umu još jednu stvari kada su izvinjenja u pitanju. Neretko mislimo da izvini obavezno ide sa automatskim “sve je okej”, simboličnim “oprostom” od druge strane, međutim u “izvini” se upušta iako ne osigurava da će biti prihvaćeno. Priznati svoju grešku, ne garantuje da ćemo dobiti i pozitivnu reakciju, nevezano od toga koliko smo energije, ljubavi i istine uložili u njega. Ali to uopšte i nije važno. Dok zahvaliti nekome znači fokusirati se na “ti”, govoriti o drugoj osobi i tome što je taj neko uradio ispravno, izvinjenje, ako je pravo, je užasno lično. Govori o meni, i o tome što sam ja pogrešila, prouzrokovala, uradila, ogoljava me. Polazi od “ja” i usmereno je na ono što nije bilo u redu i prema čemu želim da zauzmem stav i preuzmem odgvornost, zbog sebe, na ma kakav odgovor naišlo. A to suočavenje nikada nije lako, ali je i neophodno. Sreća pa se vežba praksom. Sve i da razumete i naučite da prepoznate sve jezike izvinjavanja, suština je uvek ista i glasi: “Izvini”- koje samo treba izgovoriti.
