Mnogi od nas se ne sećaju vremena bez interneta. Okej, kroz neku izmaglicu provejava vreme kada smo odlazili u internet kafe i uplaćivali pola sata, pa onda kreće onaj zvuk uspostavljanja “veze sa internetom” i malo tuge kad poslednji sekund istekne jer se u kafe opet može prekosutra. Ne može internet baš svaki dan jel’te. Danas ne da može nego mora, pa na internetu praktično živimo, i iako se sve ovo događalo pre malo više od deset godina, zvuči kao neka užasno daleka priča sa početka proslog veka. Stvari su se toliko ubrzale da nam je poslednja dekada neprestano donosila novine i danas kada gledamo unazad put od tačke A i 2010. godine do tačke B i 2020. je ispunjen takvim promenama da jedino što sigurno znamo jeste da više ne živimo u istom svetu kao nekada.
Tu negde na scenu stupaju i memovi, ekstenzije virtuelnog sveta, tampon zone u kojima se virtuelan svet i stvarni problemi ukrštaju i metod koji je najviše od svega uhvatio zeitgeist vremena u kom živimo. Iako na prvi pogled deluje kao kakofonija bez imalo logike – i Trump i Kim Yong, i Ariana Grande, i Paris Hilton i Kim Kardashian i Lindsay Lohan, i beba Yoda, i stari filmovi i nove serije, i mačke, i hamburgeri i Disney princeze i kante za smeće i Moćni rendžeri i opet mačke, sve je i te kako na mestu. Andres Monroy-Hernandez, istraživač i predavač ljudske interakcije sa računarom na Univerzitetu u Vašingtonu, je možda i najpreciznije objasnio prirodu memova rekavši da “memovi i egipatski hijeroglifi zapravo uopšte nisu preterano različiti. I jedno i drugo opisuju svakodnevicu i podrazumevaju puno mačaka.” Tačno, i još tačnije.
Na prvi pogled, oni su brzi, zabavni i ne previše promišljeni, nastali u cilju zabave. Na drugi pogled, memovi su u toj meri kompleksni kulturološki koncepti da bi tretiranje i njih i GIF-ova kao autonomnih savremenih umetničkih izraza danas bilo sasvim legitimno, s obzirom na to da podrazumevaju prilično sve što sadrži i dobar umetnički rad. I kreativnost, i osvrtanje na aktuelne kulturne i političke probleme, i dozu humora ili sarkazma, i vizuelni sadržaj. Pokazatelj očiglednog prepoznavanja njihove važnosti i potencijala leži i u činjenici da je sajt Know Your Meme pokrenut sa ciljem da kategoriše, “smesti” hiljade i hiljade memova zajedno sa njihovim istorijatom, objašnjenjima i varijantama, i pokuša da nekako uobliči ovaj internet fenomen. Jer u pitanju jeste fenomen. Oni nose toliki kulturološki potencijal i referentne tačke savremenog sveta da ako nekada bude postojao makar i virtuelni muzej memova biće najlakše po njihovim trendovima ispratiti istoriju. Ko je bio predsednik, šta smo gledali, koje su glupe odluke donete, o čemu se pričalo, šta su bili aktuelni skandali. Sve je tu. Istorija pohranjena u nekoliko redova i jednoj fotografiji, i zauvek na internetu, i važan su odraz razmišljanja i ponašanja generacije koja je odrastala sa internetom, u nesigurnom svetu sa još nesigurnijom budućnošću, u kojoj je jedino što je sigurno jeste ono što je virtuelno. Mreža u kojoj smo svi i osećaj globalne zajednice i pripadnosti koju memovi dodatno pojačavaju, pritom smanjujući druge tenzije i otvarajući pitanja koja bi u ozbiljnijem okruženju bila ili tabu, ili politički nekorektna, ili previše eksplicitna, ali koja nađu svoj prostor u memeu jer možemo da ih treitramo kao šalu.
I to onu koja odgovara savremenom čoveku. Kratka, direktna, precizna. Memovi skraćuju vreme i štede reči, i nije uopšte neuobičajeno u današnjici da na pitanje “kako si?” odgovorimo memom ili GIF-om, jer tako razmišljamo – u slikama, i referencama iz pop kulture kojima smo bombardovani, gde reči više ne mogu adekvatno da opišu ono što meme može. Zapravo, mogu, ali potrebno je mnogo više pisanja za koje niko nema vremena. Ni da napiše, ni da pročita. Dok su emotikoni mali deo ovoga i mogu bez reči da prenesu emociju ali ne i atmosferu, memovi su nešto kao makro emocija, sveobuhvatni presek stanja, koji je često zbog skraćenica i novih kovanica optužen za kvarenje jezika i infantilnost. Ali nisu ni neobrazovanost ni infantilnost razlog za mnoge jezičke izmene i skraćivanja reči već neprestana težnja XXI veka da ubrza stvari. Uostalom, nije toliko ni tragično, jer kao ni emotikoni ni memovi ne zamenjuju tradicionalan jezik samo ga obogaćuju i otvaraju mogućnost. Objašnjavaju čitav istorijski trenutak prilagođen savremenoj verziji humora, adaptiranoj uticajem Twittera i brzim korakom internet sveta. Jedna fotografija, maksimalno 140 karaktera, video od nekoliko sekundi. Društvene mreže su nas naterale da budemo ekonomičniji sa vremenom koje koristimo za izražavanje i teraju nas da se šalimo brže, kraće, direktnije, pametnije. Kako ubrzavamo način na koji živimo i komuniciramo, tako ubrzavamo i humor koji je postao reakcija broj jedan i vrhunsko oruđe za debatu. Humor je prva linija fronta borbe za pravo glasa i socijalnu pravdu, a memovi njegovo pametno sredstvo da politike identiteta, rasna ravnopravnost, rodna ravnopravnost, sagorevanje na poslu, neo-liberalizam i sve ostalo što živimo na zabavan način postanu centralna tema javnih rasprava.
Memovi su ono što se zove “kada ti život da limun ti napravi margaritu”. Na stvarnost koju imaš uliješ malo humora. Promešamo brzim i kratkim pokretima i živeli. „Memgarita“ je ništa drugo do direktno sagledavanje globalne socio-političke situacije i obrtanje situacije u svoju korist. Kada već živimo u ludilu, možemo li barem da se zabavimo? Memovi kažu da možemo, a mi kažemo da su nam neophodni. Oni su politički i kulturološki uzbunjivači koji nam signalizuju na šta to treba da obratimo pažnju, i šta nam svima stoji nad glavama. Izduvni ventil cele generacije i kolektivni mehanizam odbrane protiv ludila koje nas okružuje, i prilika da nekome kažemo “razumem te svega mi, i ja isto tako”. I ne samo ja nego i on i ona i ono, i oni tamo takođe. Interna šala između prijatelja koja putuje svetslosnom brzinom a prijatelji su svuda na svetu. Jer živimo isti haos svuda, i kada se smejemo, smejemo se zajedno, i svi znamo čemu.
