Povezano
The Virgin Suicides, debitantski film Sofie Coppole, premijerno je prikazan pre 25 godina, a njegov uticaj je neizmeran i danas: od coquettecore estetike do pesama Lane del Rey. Nema sumnje da je Coppola stvorila remek-delo, a posebno je čaroban soundtrack filma, koji rado slušamo i danas.
Da bi ispričala priču o pet sestara koje odrastaju u američkom predgrađu 1970-ih, rediteljka je koristila zamućeno osvetljenje, pastelne tonove i dizajn scenografije kako bi dočarala zavodljivu atmosferu i misteriju. Toliko je mnogo scena u kojima mlade glumice jednostavno provode vreme zajedno, da je, kako se Coppola nedavno prisetila, “delovalo kao da su tamo bile zauvek.”
U čast jubileja, Coppola je izdala The Virgin Suicides, knjigu fotografija snimljenih na setu filma u Torontu, delo britanske fotografkinje Corinne Day. Izdanje objavljuje nova izdavačka kuća Coppole, Important Flowers.
Ovu knjigu svakako želimo u kolekciji, ali do tada, ponovo se prisećamo genijalne muzike iz filma koju smo obožavali – i još uvek obožavamo.
KAKO JE NASTAO SOUNDTRACK ZA THE VIRGIN SUICIDES
The Virgin Suicides, premijerno prikazan 1999. godine, prati pet sestara iz porodice Lisbon dok se nose sa tiranijom sve represivnijih i konzervativnijih roditelja, dok se dečaci iz komšiluka sve više opčinjavaju njima, posmatrajući ih samo kao prelepe objekte.
Kako bi upotpunila sanjivu estetiku filma i njegovu mešavinu lepote i tragedije, Coppola je naručila originalnu muziku od francuskog benda Air.
Oni su u to vreme izdali svoj prvi album, Moon Safari, 1998. godine, koji je brzo postao klasično elektronsko izdanje – sofisticirano, sanjivo i senzualno. Taj album je bio neprekidno puštan dok je Coppola radila na filmu The Virgin Suicides, što ju je navelo da pesmu Ce matin là uvrsti u soundtrack, piše Far Out Magazine.
Kada im se obratila, ne samo da koristi pesmu, već i da snime celu originalnu muziku, dvojac je pristao – i tako nenamerno stvorio jednu od svojih najlepših pesama, zavodljivo jezivu Playground Love, sa vokalima Thomasa Marsa iz benda Phoenix.
Coppola i Mars, koji su se upoznali na snimanju, kasnije su se venčali 2011. godine i dobili dvoje dece. Pesma otvara soundtrack albumudarcima palica po dobošu, pre nego što bas ton naraste i ustupi mesto nežnim klavijaturama i sintisajzerima, obavijajući slušaoca evokativnim osećajem misterije, romantike i nečega dalekog, tragičnog.
Govoreći o ovom albumu za Stereogum, Jean-Benoît Dunckel je otkrio: „To je bilo nešto što smo napravili veoma brzo, zaista brzo. Nismo razmišljali o uticaju koje će neke od tih pesama imati. Jednostavno smo to uradili brzo – i ispalo je sjajno. To je sve promenilo za Air“.
Dunckel je takođe podelio kako je Air želeo da soundtrack funkcioniše kao celoviti album, inspirisan filmom, ali koji se može slušati i kao zasebno umetničko delo. To su svakako postigli, jer redovno izvode numere poput Highschool Lover, a ponekad čak i Playground Love tokom nastupa uživo.
U pesmi Bathroom Girl, Air prizivaju osećaj vožnje nakon tragedije, pogled unazad kroz prozor automobila ka nesreći, možda, sa svešću da slika koju ste videli nikada neće izbledeti iz uma.
Nekoliko numera kasnije, sa Dark Messages, minimalni zvučni pejzaž donosi osećaj istraživanja nepoznatog terena, poput Alise koja pada niz zečju rupu u svet konfuzije i tame. Sa svakom pesmom, bend eksperimentiše romantičnim sintisajzerima, haotičnim klavirskim motivima i emotivnim električnim gitarama.
Empty House je još jedan vrhunac albuma, sa snažnim osećajem očaja i bola utkanim u elektronsku teksturu, uz repetitivne ritmove bubnjeva i sint koji odražava jeziv, gotovo operetski ženski glas. Album dostiže svoj očajnički vrhunac u pretposlednjoj, bržoj numeri Dead Bodies, koja gotovo euforičnom atmosferom hvata užase filma.
Savršeno hvatajući dihotomiju lepote, romantike, nevinosti i ženstvenosti s jedne strane, kao i patnje, depresije, represije i smrti s druge, ova muzička podloga ostaje jedno od najznačajnijih ostvarenja u karijeri benda Air.
Fotografije: instagram sofiacoppola