Oduvek sam bila fascinirana svim vrstama estetskih procedura. Od “najobičnijih” tretmana za hidrataciju pa sve do hirurgije (možda je bolje da ne spominjem koliko sam videa pravih operacija odgledala od početka do kraja). Ipak, dalje od hemijskih pilinga, lasera i mezoterapije nisam nikad otišla dalje. Sve do ovog leta.
manda javorina
Modna i Beauty urednica
Ako me pitate zašto, odgovor je jednostavan: uglavnom mi se nije dopadalo kako izgleda na drugim ljudima, čast izuzecima. Ne pričam o tome šta je ispravno, a šta ne, već isključivo i samo o sopstvenom estetskom doživljaju. Moj dar i moja kletva su prokleto dobro oko za detalje i to mi u životu zaista nekada ne da mira. Vidim (ili umislim da vidim) i ono što drugi ne vide. Na primer, na manikir idem na samo jedno mesto u gradu, a čak i tamo “dorađujem” nokte turpijom. Ti dobri ljudi znaju da sam luda pa me puste i ne ljute se. Devijaciju nosa nisam nikad ispravila iako ne mogu da dišem k’o čovek iz prostog razloga što ne mogu da sklopim oči i prepustim nekom da mi “čačka po licu”, a da nad krajnjim rezultatom nemam kontrolu. Lakše mi pada da ne dišem.
Nije lako biti control freak ove vrste, a još je teže biti doktor control freaku ove vrste. Tu imam sreće, neki bi rekli više nego pameti, i dermatološkinju koja me uvek sluša čak i ako zna da preterujem (hvala, Milena). Zapravo sam kroz mnoge razgovore sa njom uspela da se odvažim da joj prepustim svoje čelo, iako znam da rezultati traju „samo“ nekoliko meseci.
Naime, u poslednjih godinu dana počelo je da mi na tom mom čelu smeta nekoliko stvari. Prva je ta da mi se prirodna asimetrija koju imamo svi pojačala (što je potpuno normalno, ali ne znači da mora da mi se sviđa). Ta obrva koju ponosno dižem u stilu Scarlett O’Hara, odjednom se, upravo zbog svoje pokretljivosti, spustila. Druga je da su mi se, realno, obe obrve malo spustile i da sam počela da osećam težinu u svojim već prirodno spuštenim kapcima. Treća, koja mi realno najmanje smeta, jesu bore i to one poprečne pošto tzv elevens baš i nemam izražene i sasvim mi je dosta šta laser uradi sa njima. Nikada nisam bila opsednuta savršeno glatkom kožom bez bora šta više, čini mi se u mnogim slučajevima neprirodnom, a to koliko su ljudi spremni da idu da bi je dobili pomalo zastrašujuće.
I tako sam se jednog dana polovinom avgusta konačno našla pred Milenom koja drži iglu u ruci. Da mi je bilo frka, bilo je. Trkeljala sam i pokazivala šta bih i kako bih, ponavljala šta ne želim, a ona je to stoički istrpela i uradila tačno to što sam tražila iako je znala da će posle morati da doda pošto sam se pravila pametna. Beskrajno sam joj zahvalna na tome što me ja slušala i ispoštovala, pa me pustila da se sama vratim na kontrolu i kažem „aj ti ipak bocni i tamo gde si prvo htela, a ja nisam dala“. Moj velebitski gen prosto traži da neke stvari vidim sama.
A evo kako su se stvari odvijale.
DAN 0
Za početak, stvarno nije da nešto posebno boli. Malo pecne i to je to. Imajte na umu da je moj prag tolerancije bola direktno proporcionalan rezultatu koji očekujem. Ukoliko se njemu radujem, čini mi se da mi telo proizvodi neki prirodni anestetik i malo šta mi je teško. Sa druge strane, kmezava sam za sve čemu ne vidim estetsku poentu.
Sve traje možda 15-ak minuta, ako i toliko, nisam merila. Čelo se dezinfikuje, malo se mrštite kako bi injektor shvatio gde tačno treba da ubode – ne, nije svako lice isto, ne, ne pokreće se svako lice na isti način i ne, ne može se bosti po unapred određenim tačkama pošto se one kod različitih ljudi nalaze na različitim položajima. Dok se mrštite, iscrtaju vam linije po čelu/oko očiju belom olovkom za oči i to je to. Sledi bockanje.
Nakon bockanja ne treba da se šminkate, idete kod frizera i slično, i treba izbegavati alkohol i napornu fizičku aktivnost ali, sve u svemu, potpuno normalan život.
DAN 1
Nema modrica, nema realno nikakvog dokaza da sam bila na botoksu, pa mi se pomalo čini da sam možda sve to sanjala. Znam da se uzalud mrštim i zagledam se u ogledalu kao kad čekam da voda provri na šporetu. Znam da se neće desiti ništa i da ništa neću videti ali, eto i dalje gledam.
Mrdam obrve i kad sam daleko od ogledala pošto iščekujem kada ću osetiti da su manje pokretljive. Naravno, ni po tom pitanju ne osećam nikakvu razliku u odnosu na pre botoksa, pošto isti „hvata“ tek posle nekoliko dana. Sve znam, ali je jače od mene.
DAN 4
Konačno se desilo! Kao nešto mrdam ali se to u ogledalu ne vidi. Mislim, jedan deo obrva se mrda, a drugi ne baš. Uzbuđena sam kao malo dete. Kao kad sam se iz plave prefarbala u svoju prirodnu boju ili stavila keratin. Svako malo se gledam i zagledam, čak i usput u redakciji. Na moje čuđenje, niko u toj istoj redakciji prepunoj vizeulnih tipova ništa ne primećuje.
Realno, prvi komentar „nešto lepo izgledaš“ sam dobila šestog ili sedmog dana.
DAN 10
Aj što me ljudi pitaju „Izvini, da li si se ti to zaljubila?“ Ali što sam samoj sebi nešto lepa. Pri tom niko još ne shvata šta je tačno drugačije.
Iskreno, imam pomalo čudan osećaj u čelu. Daleko je od neprijatnog – kojim su me zloslutno plašile mnoge žene koje koriste botoks – jednostavno je neobičan pošto mrdam obrve ali one se ne mrdaju. Ne umem to drugačije da opišem. Nedostatak neprijatnosti i osećaja težine i/ili paralize pripisujem Mileninoj lakoj ruci.
DAN 16
Idem na „doradu“. Ovo je standardna procedura pošto se tek nakon dve nedelje vidi realan rezultat. Naravno da imam komentar, želje, čestitke i pozdrave ali oni se ne odnose na „mnogo je“ nego bukvalno na to da se doda još i to u tački koju sam izričito tražila da se preskoči. Naime, tražila sam da mi bar deo obrva ostane pokretan pa sad to izgleda kao da sam Petar Pan – uglovi obrva su mi pokretljiviji od ostatka čela. Not a good look. Nije strašno ali priznajem grešku, molim da se ona popravi i govorim kako više neću izmišljati (iako znam da malo lažem).
Touch up traje još kraće, praktično sam pre izašla nego što sam ušla.
DAN 20
Sve sam srećnija i srećnija time kako mi lice izgleda. Ne kajem se što nisam uradila botoks ranije. Nekako baš mislim da je „došao u pravo vreme“. Odlučila sam i da ga ne radim cele godine, već da pustim mišiće i da povrate funkciju pošto sam čvrsto ubeđena da je to jdini način da se zadrže prirodni rezultati kakve želim.
Ljudi oko mene i dalje dele komplimente i misle da lažem da se nisam zaljubila (sve sa „neću nikom reći, ko je?“) i to me posebno raduje. Samo jedna osoba je skontala šta sam tačno radila iz prve. Moja obožavana kumica koju znam ceo život, pustila me je da pričam, a kad sam joj rekla da sam se „izbockala“ odgovorila sa „samo te gledam i čekam kad ćeš mi reći“. Legit, žena sama ne radi ništa od tih stvari ali je arhitekta pa dobro vidi, a moje lice poznaje od kad smo se rodile.
Još dvoje ljudi me je pitalo „šta si radila“, pardon troje. Jedan je par fotografa sa kojima puno radim, a drugo dizajnerka koju poznajem poslednjih desetak godina i sa kojom sam i radila. Još jedan prijatelj me je pogledao i rekao „bože što si zategla taj rep, baš ti lepo stoji“ – još jedan arhitekta, razume se. Ostatak samo ponavlja da sam lepa, ja sam bar polovini rekla da je u pitanju botoks pošto ne verujem u obmane te vrste i prodavanje maslinovog ulja kao eliksira mladosti.
POSLE 2 MESECA
Navikla sam se na svoj izgled ali mu se i dalje radujem. E sad, moram odmah da kažem, da se moje horizontalne bore na čelu nisu potpuno ispeglale i da mi je to ne samo ok, već i drago. Koža mi nije promenila teksturu, obrve su i dalje pokretne.
Ono što vidim, a što mi se ne sviđa jeste blaga promena rada mišića ispod oka – kada se parališu oni koji prave „svračije nožice“ nešto se desi sa mišićima pored kada se nasmejem, a ispod spoljnog ugla oka dobijem nekakvo udubljenje koje nisam imala. Rečju, podočnjaci mi izgledaju drugačije. Nije drama, niko ne primećuje ali primećujem ja pa planiram da Mileni tražim da sledeći put preskoči regiju oko oka, čisto da vidim kako će da izgleda i da li su mi draže borice ili promena na podočnjacima. Znam, malopre sam napisala kako sam joj obećala da neću izmišljati – ali ipak sam ja jedan prevrtljivi blizanac.