Svašta će ova situacija još iznedriti, a trikovi koje smo naučili sada i problemi koje smo uočili će verovatno još dugo da nas prate. Sa njima nadamo se i dobre navike, ako smo išta novo uopšte usvojili i spoznali. Kad smo kod navika, i dnevnih radnji koje želimo ili moramo da obavljamo, pitanje fokusa i pažnje se posebno nameće ovih dana. Svi smo privremeno i prinudno promenili poslovna okruženja, zaokrenuli dinamiku i posla i života, prigrlili nove puteve i načine da obavimo posao, ali svejedno ostaje veliko zjapeće pitanje: da li možemo stvarno da se koncentrišemo na ono što radimo? U velikom broju slučajeva odgovor je: ne. To jest, da se prirodno koncentrišemo ne možemo baš tako lako. Kako to ipak radimo? Jednostavno, tako što moramo. Da li ide lako? Ne ide. I to nije pitanje čiste produktivnosti i samog posla, nego uopštene koncentracije i u onim aktivnostima koje treba da budu uživanje kao što je čitanje ili gledanje filma.
Nedavno se na Zoomu pojavio novi trend koji okuplja sve one koji nemaju dovoljno koncentracije da samostalno čitaju u kontinuitetu pa onda na Zoomu čitaju zajedno. Silent Zoom iz dana u dana ima sve više “praktikanata” koji se okupljaju i funkcioniše po sistemu “pokaži i ne govori”. Svako od “učesnika” pokaže drugima knjigu koju čita, sedne u svoju omiljenu fotelju ili na mesto koje mu već pruža najveći užitak i čita.
Kamera je upaljena ostali ljudi takođe rade isto, i iako je pomalo bizarno jer je opšta tišina i svi sede i čitaju pred ekranima, istovremeno je i superintimno, a opet i kolektivno iskustvo, Silent Zoom se u principu ne razlikuje mnogo od čitanja u biblioteci. I funkcioniše. I to iz istog razloga iz kog funkcionišu i učenje i rad u biblioteci. Zato što nas ponašanje drugih inspiriše, i tera nas da i mi poštujemo ista pravila i radimo ono zbog čega smo tu. U prilog tome da se bolje koncentrišemo uz nekoga govori i Focusmate platforma koja je pokrenuta sa ciljem da radimo zajedno na daljinu i međusobno se motivišemo da ostanemo dosledni zadacima koje treba obaviti. Jer realno, kada vidimo nekog drugog da radi, malo je neprijatno da sami zabušavamo ako smo već tu istim povodom, zar ne? Možda čudna, ali prilično funkcionala ideja.
Međutim, pored raznoraznih dovijalica, i pomoći kako da ovladamo svojim fokus i koncentrišemo se, previđa se jedna bitna stvar. To je da se neprestano više bavimo posledicom- samim manjkom fokusa, i radimo na saniranju toga, a ne razlozima zbog kojih je tako i zašto je to sasvim opravdano u trenutnoj situaciji.
Nešto kao zapadna medicina i holistički pristup. Tradicionalna medicina često koristi lek kojim leči posledicu to jest simptome i probleme koji se manifestuju, dok se holistički princip fokusira na pitanje zašto je do problema došlo i radi na tome. Isti sistem treba primeniti i na pitanje fokusa jer je pitanje produktivnosti zapravo daleko manje vezano za to odakle radimo, a mnogo više za pitanje kako? A ovih dana je to “kako” jednostavno uzdrmano jer smo izloženi mnogim distrakcijama. I nije problem u tome da smo lenji, neradni, spori ili koji god epitet da smo dodelili sebi ovih dana što posao obavljamo sporije nego pre. Problem je u tome što je, dok šaljemo mejlove, tu i gomila veša koja nas gleda i čeka. Što nas na svaka dva funkcionalna sata napadne još dva brige i beskrajnih pitanja kad se sve bude vratilo u normalu šta „normalno“ znači, da li je kraj kraj ili će stvarno biti drugog talasa, kakve li će biti dugoročne posledice i tome slično. Što pored posla, mnogi imaju i decu sa kojom se treba i igrati, i učiti i raditi, i animirati ih i kvalitetno provoditi vreme. Rečju, nije realno očekivati iste rezultate u drastično izmenjenim uslovima i ako je nešto preko potrebno onda je to menadžment pažnje koji na prvom mestu znači pozabaviti se tačnim lociranjem toga kuda nam odlazi najviše pažnje.
Umesto toga što pokušavamo da se držimo starih sistema i pravila, prepoznati šta je to što ih sada koči, što krade vreme, šta pomera fokus, da li su to spoljni nadražaji ili unutrašnji monolozi, misli, anksioznost. Što smo svesnijih distrakcija to je lakše njima upravljati.
Ako puno pažnje odlazi na decu to je normalno i prirodno, i potreban je plan. Rad “u smenama” sa partnerom kada se, recimo, na dva sata smenjujete je uvek dobra ideja, jer dok je jedno sa klincima druga osoba može dva sata efektivno da radi (ili ukrade pola sata samo za sebe, da samo žmuri i odmori). U tim trenucima nema prostora ni za šta drugo. I možda zvuči kao nasilno držanje pažnje, zato što to i jeste, ali je ujedno i jedino moguće da stvari budu urađene. Ako ste jedina osoba koja brine o klincima vi, onda je sasvim okej biti malo popustljiviji prema sebi jer zaista nije moguće biti maksimalno efikasan u svemu. Ako vas napadaju neželjene i pesimistične misli, izolujte ih. Lakše reći nego uraditi ali da kukate i brinete možete i dok pijete jutarnju kafu, mada to tek nije preporučljivo. Jutarnja kafa je vreme samo za nas, ne za neželjena mentalna podrivanja. Tako da, sledeći put kada misli zalutaju pa na svakih pola sata odlazite da operete sudove, raširite veš, proverite šta klinci rade, mentalno se vratite na početak kao stara pisaća mašina jer je to dobar način da stvari ostanu pod kontrolom kao i podsećanje da će sve stići na red u danu. Nakon epizode produktivnosti, slede i epizode odmora, i peglanja i igranja. Samo ne zaboravite da pokažete prema sebi jednaku nežnost i saosećanje kao što bi prema svima drugima u situaciji koja je objektivno konfuzna i nesvakidašnja.
