Psihološkinja Jelena Vukelić odgovara na sve nedoumice
“Izađem sa terapije i lutam kao avet, boli me svaka kost u telu i samo želim da se zavučem u mračnu sobu i pokrijem nečim preko glave, jer mi pulsira mozak. To je bio period kada sam nakon svake seanse želela da više nikada ne odem na terapiju, ali sam se terala, jer sam znala da je to dugoročno dobro za mene.”
– iskustvo klijenta-
Pitali smo psihološkinju Jelenu Vukelić, ispred Psihološkog Jezgra Centar, da nam približi fenomen terapijskog mamurluka, njegovih pojavnih oblika, kao i načina da se sa njim izborimo.
Objašnjenje fenomena
Da li se i Vama nekada desilo da se osećate slično nakon terapijske seanse?
Da se osećate dezorijentisano, umorno, iscrpljeno, da nemate snage da pričate ili da se vratite uobičajenim svakodnevnim aktivnostima, da imate doživljaj da ste istrčali maraton ili da vas je nešto pregazilo?
Ukoliko ste iskusili nešto slično vrlo je verovatno da ste prolazili ili prolazite kroz ono što se danas u psihoterapijskim krugovima naziva “terapijski mamurluk”.
Terapijski mamurluk se definiše kao stanje fizičke i emocionalne iscrpljenosti nakon psihološki veoma zahtevne psihoterapijske seanse. Pored fizi;ke i emocionalne iscrpljenosti, klijent može da oseća i mišićni tremor, fizički umor, malaksalost, dezorijentisanost. Ovaj koncept popularizovao je psihoterapeut Bryan Nixon kroz svoj blog 2016. godine opisujući fenomen kao “vremenski okvir nakon veoma značajne seanse, koji tipično traje od 1-4h, u kojem klijent može iskusiti suženje svesti, težinu u nogama i telu, dezorijentisanost i konfuziju”.
Slično kao što i računar zna da “uspori sa svojim radom” nakon procesiranja prevelike količine podataka i klijenti prolaze kroz sličan proces gde svesno i nesvesno integrišu sadržaje i procese sa terapijske seanse. Ipak, važno je da naglasimo da postoji razlika između terapijskog mamurluka i osećanja preplavljenosti, i intenzivne anksioznosti sa tendencijom daljeg produbljivanja u paniku, pa čak i disocijaciju (otuđenost od stvarnosti) u nekim retkim ekstremnim slučajevima. U ovakvim situacijama od ključne je važnosti biti posebno obazriv i podeliti ove fenomene sa svojim terapeutom, pa čak i otići korak dalje – odnosno razmotriti promenu terapeuta, terapijskog pravca ili vrste pomoći.
Zasto dolazi do terapijskog mamurluka?
Psihoterapija predstavlja delikatan proces isceljenja, reintegracije ličnosti, rasta i razvoja, ali je istovremeno težak i naporan posao, suočavanje sa bolnim istinama o sebi od kojih smo se trudili da pobegnemo, “kopanje” po prošlim iskustvima, koja smo uspešno potiskivali dugi niz godina. Tako da sam fenomen emocionalne iscrpljenosti nakon terapijske seanse zapravo nije nešto potpuno neočekivano i neuobičajeno.
Takođe, postoje brojni faktori koji doprinose ovom fenomenu:
Odluka o započinjanju terapije
Sama odluka da se krene na terapiju je velika odluka i iscrpljujući posao. Podrazumeva priznavanje sebi da nam je potrebna podrška za nešto sa čim smo se jako dugo nosili sami, izbor terapeuta u kojeg imamo dovoljno poverenja – ali kojeg istvoremeno možemo da priuštimo, odvajanje vremena, prostora i sredstava za terapiju, sam čin odlaska na terapiju, iznošenje naših najintimnijih delova i onoga što nam leži na duši. Takođe, čak i promena terapeuta i započinjanje novog ciklusa iznova sa drugom osobom, ponovno upoznavanje i kreiranje odnosa poverenja može biti izuzetno zamorno i iscrpljujuće.
Teme na kojima se radi
Obično su teme i sadržaji zbog kojih se klijenti obraćaju za pomoć veoma preplavljujući, te sama psiha nalazi način samozaštite kroz mehanizme odbrane kao što su potiskivanje ili izbegavanje. Klijent se obraća terapeutu obično u onim trenucima kada postaje svestan da njegovi mehanizmi više ne rade posao i da mu je potrebna podrška da sagleda stvari iz nove perspektive. Otvaranje tih bolnih mesta nakon sto je uložena značajna energija da se ona zakamufliraju i uklone iz vidokruga zato često jeste veoma nelagodan, prepljavljujuć i iscrpljujuć proces. Takođe, iako svaki klijent ima različit prag osetljivosti na određene teme – neki od psiholoških fenomena su teži za rad, kao npr. rad na traumi, tugovanje i iskustvo gubitka, depresija, zavisnost, anksioznost, panični napadi, poremećaji ishrane, krize i važne životne tranzicije.
Količina sadržaja
Mnogi klijenti se javljaju na terapiju sa osećajem urgentnosti, odnosno dolaze kada su preplavljeni temama sa različitih strana. Vođeni tim osećajem urgentnosti, često žele da razreše sve odjednom i da što pre izađu iz postojećeg stanja. Ova urgentnost može biti kontraproduktivna i rezultirati osećanjem rastrzanosti koje dalje vodi u emocionalnu iscrpljenost.
Načini kako sebi možemo da pomognemo
Ostaviti prostor nakon terapijske seanse
Iako nemaju svi taj luksuz i mnogi nakon terapije odmah moraju da se vrate svojoj dugoj listi obaveza, poslovnim agendama, zahtevnim sastancima, porodici i porodičnim obavezama- ono što zaista može biti od koristi kada je u pitanju terapijski mamurluk jeste postepeno i nežno vraćanje u svakodnevne aktivnosti. Nakon psihoterapijske seanse poželjno je da ostavite vreme za sebe i da to vreme iskoristite za odmor i reflektovanje nad onim što se dešavalo na terapijskoj seansi, kao i neke lagane aktivnosti kao sto su šetnja, sedenje u parku ili omiljenom kaficu itd.
Vremensko planiranje terapijskih seansi
Blisko u vezi sa ostavljanjem prostora nakon terapijskih seansi je i njihovo vremensko planiranje. Ne iznenađuje nas činjenica da su popodnevni terapijski termini najtraženiji, jer su i klijenti prilično svesni da nakon rada na delikatnim emocionalnim sadržajima neće biti sasvim jednostavno da se vrate u potpuno funkcionalni mod ponašanja. Kada zakazujete svoju terapijsku seansu trudite se da budete svesni aktivnosti koje vas čekaju posle. Možda nije neophodno da tog dana zakazujete neki veoma važan sastanak ili porodične obaveze koje iziskuju Vaše potpuno prisustvo i angažman. Kreirajte uslove za tzv. most ili bafer između terapijske seanse i vraćanja u realnost.
Vođenje dnevnika
Vođenje dnevnika može da ima katarzičan i oslobađajući efekat nakon teške seanse. Zapišite kako se osećate nakon seanse, pišite o tome šta vas je posebno dotaklo, šta je bilo posebno teško ili šta su bili neki od vaših najdragocenijih uvida. Način na koji pišete ne mora da bude linearan, niti da ima smisla za druge – važno je samo da pretočite ono sto osećate u reči. To možete učiniti neposredno nakon seanse ili kasnije tokom dana.
Podržite sebe
Kreiranje repertoara ponašanja koja za cilj imaju brigu o sebi, kao i načina da sebe ponegujemo, takođe mogu biti od koristi: odlazak u šetnju ili u omiljeni kafić, topla kupka, čitanje knjige, slušanje muzike, topla čokolada ili umirujući čaj. Bilo koji lični ritual koji Vas umiruje i vraća sebi, može biti od pomoći.
Razgovor sa psihoterapeutom
Poslednje na listi, ali definitivno ne najmanje važno jeste razgovor sa svojim psihoterapeutom. Podelite sa svojim terapeutom ono što Vam se dešava. Terapijski mamurluk je važno prodiskutovati, jer može imati uticaja na brojne aspekte daljeg toka psihoterapije:
- Možda je neophodno revidirati i redefinisati terapijski plan i usporiti sa tokom psihoterapije. Neretko je slučaj da dolazi do prebrzog procesiranja trauma i da je potrebno usporiti sa terapijskim procesom, zbog trenutnih tranzicija i životnih faza u kojima se klijent nalazi.
- Moguće je da je neophodno redefinisati dužinu terapijske seanse. Ovo je češći slučaj u inostranstvu, gde pojedini terapeuti imaju u ponudi opseg trajanja seanse od 20 minuta do 2 sata, tako da klijent može da pronađe svoju meru, odnosno dužinu seanse koja mu najviše prija. Neki klijenti imaju veću dobit od kraćih seansi, dok drugima prijaju produženi intervali, kako bi mogli lagodnije da procesuiraju i zaokruže važne tematske celine.
- Nakon terapijskog mamurluka kod klijenata se često javlja ideja da ne žele da se vrate na psihoterapiju ili dolazi do preispitivanja zašto uopšte rade nešto od čega se osećaju još gore. U tom smislu terapijski mamurluk može biti i deo otpora koji je sastavni deo psihoterapijskog procesa, koji ukazuje na nesvesne fenomene, te je u tom smislu važno prodiskutovati sa terapeutom ovaj fenomen.
- Kada vaš psihoterapeut zna da prolazite kroz process terapijskog mamurluka, u terapijski plan mogu da se uvedu podržavajuće aktivnosti u vezi sa ovim fenomenom, te se pri završetku seanse može sa klijentom prodiskutovati način na koji će provesti ostatak dana i/ili naredni dan. Pored toga, povećan akcenat može da se stavi na sisteme podrske ka kojima klijent može da posegne u trenucima kada nastupi terapijski mamurluk.
Nixon je na terapijski mamurluk gledao kao na pozitivnu stvar, odnosno kao indikator promene kroz koju klijent prolazi.
Isto tako grupa kliničara izbegava korišćenje termina “terapijski mamurluk” zbog negativne konotacije koju reč mamurluk nosi. Prema njima terapijski mamurluk zapravo predstavlja normalan process rasta i isceljenja koji nastavlja da se događa van terapijske seanse.
Važno je da budemo svesni da, iako nam psihoterapija dugoročno koristi, ona istovremeno predstavlja težak i naporan posao. Terapijski mamurluk u tom smislu predstavlja normalan deo procesa, znak da ulažemo napor u terapiju i da se u nama nešto menja. Kada smo ga svesni, kao takvog, umesto da ga posmatramo kao barijeru za nastavak psihoterapije, možemo sebi odati priznanje za trud koji ulažemo, zastati, podržati sebe, i pažljivo nastaviti sa daljim radom. Isto, važno je da napomenemo da on nije merilo toga da li smo na pravom putu, tako da je i njegov izostanak takođe normalan deo procesa.
