Filmovi sa malim brojem glumaca, filmovi od kojih ćete se lepše osećati, kursevi koje možete besplatno pohađati, dokumentarci i muzeji koji možete besplatno (virtuelno) obići. O novim (redovnim) serijama i knjigama da ni ne počinjem. Vidite kako za svaku ovu temu imam da vam poklonim po link? Naravno, sve nas interesuje. Ali, ako niste singl i ako imate porodicu, pogotovo sa malom decom, velika je verovatnoća da za većinu ovoga nemate vremena. Ja, na primer, sa svojom sestrom (koju obožavam) praktično ne razgovaram i za to imamo dobar razlog: kada se desi da čuje telefon, isti gotovo u sekundi otima moja sestričina od tri godine koju isto toliko obožavam i „razgovor nas odraslih“ efikasno se prekida. Onda virtuelno skačemo po trampolini, zajedno vijamo bube – od početka karantina dva ekrana su platila glavom ove naše avanture. Nije da se žalim, nemojte me pogrešno shvatiti, ne žali se ni ona ali znam da vremena ima nula. Ista priča je i sa drugaricama koje imaju „sitnu decu“ sa kojom sada provode 24 sata dnevno: preuzele su uloge učiteljica, negovateljica, spremačica i kuvarica i ne – niko nije nesrećan, ali da – sve to uzima stravičnu količinu vremena. Iskreno, malo me je sramota da im pričam o tome kako se ja dvoumim između serije ili knjige. Dodajte na sve to činjenicu da mnoge žene i dalje rade – i to od kuće – i dobijate svakodnevicu okrenutu naopačke u kojoj se svako trudi da pruži svoj maksimum.
Iz tog razloga smo pozvali super-kul mame, kojima verujemo na raznim frontovima, da nam prenesu svoja iskustva iz karantina i daju poneki savet. Ma koliko svako od nas bio poseban, sve je lakše kad se ne osećaš sam – zar ne?
Ivana Marinković-Mandić
1. Kada je počelo ovo čudo od vanredne situacije zarad zaštite od pošasti zvane korona-virus, pomislila sam kako je upravo izolacija planeti potrebna, izolacija od svih nas. Negde podsvesno sam znala da će mi ostanak kod kuće prijati, zamislila sam ga kao divno vreme provedeno sa porodicom, idealna mogućnost da besomučno fotkam svoj poludovršeni stan nakon renoviranja, cveće i proleće. Prvih 7 dana bila sam pod kreativnim nabojem, nisam znala da li bih pre kuvala, zalivala cveće, dezinfikovala, meditirala, uz svu brigu, osećala sam se kao da odmor konačno može da počne!
Ali ne lezi vraže. Kako su mere bivale sve oštrije, a ostanak u kući sve duži i izvesniji, hiperaktivno četvorogodišnje dete uz svu animaciju i kreativne igre u kućnim uslovima, počelo je da se olupava kao muva o zidove. Divno vreme da budem domaćica uskoro je prešlo u “batalite me, ne mogu više da perem-peglam-čistim-kuvam, pomoriću celu porodicu ako budete nastavili da pravite haos po kući”.
2. U tom graničnom trenutku, muž je došao sa idejom da odemo u izolaciju sve troje sa još 3 porodice u našu drugu kuću, planinski dom na Kopaoniku. Pomislila sam da je čovek lud ako misli da ću napustiti grad i otići na selo, u duboku ilegalu u ovom odsudnom trenutku. Plašilo me je sve, od nemogućnosti nabavke hrane ukoliko zatvore puteve, nepostojanje ambulante, do života u komuni sa ljudima koji nam nisu najbliži prijatelji ali koje je situacija zadesila na istom mestu sa istom idejom.
3. Ubrzo smo podelili poslove (to vam je moj najdobronamerniji savet – podeliti zaduženja gde god da ste i koliko vas ima) i u ovoj dubokoj ilegali, seoskoj komuni, počela je da se oseća domaćinska atmosfera. Imamo neki svoj ritam od kako u cik zore ustanemo: jedan sprema doručak, drugi animira decu, treći riba kupatila, četvrti usisava, peti kuva kafe, šesti loži vatru, sedmi čisti ulaz od snega, osmi cepa drva. I tako ukrug. Naravno, nije uvek lako sa sedmoro dece i osmoro odraslih svima udovoljiti, tako da i sebi udovoljiš, negde daleko u 4 zida koja nisu tvoja kućica, tvoja slobodica.
4. Da ne bismo poludeli otuđeni od civilizacije i pristali na bazične uslove života, svakog dana deci zadajemo igre koje smo mi igrali kad smo bili mali, “dan i noć”, “žabice”, “ćorave bake”. Na projektoru im puštamo pozorišne predstave, vežbe za decu, dugometražne crtane filmove.
Obiđemo konje u štali i decu izvedemo pola sata “u dvorište”. Muški idu u nabavku, a žene kuvaju, čiste i hrane sitnu decu. Svaki dan nam je manje-više isti i jednoličan, akcijamo po ceo dan oko kućevnih stvari, a kad decu polegamo, pustimo na projektoru neki film, ušuškamo se i stavimo u keglu sneg umesto leda. Naspemo po jedno oranž vino da nazdravimo životu i zdravlju, u kakvim god uslovima i bilo gde, setimo se da je zaista važno samo da smo svi živi i zdravi, na okupu. ❤
Jovana Stepanović
Ukratko: počinje vanredno stanje – u autu neviđena ekipa: pas, dvoje dece, trudnica i vozač.
To smo mi! Vežite se, idemo van Beograda, u prirodu. Srećna okolnost – imamo pomoć koja ne spada u “rizičnu grupu”, imamo dvorište i mali grad koji gledamo sa brda.
Promena za sada prija ali i moja raspoloženja su ovih dana promenljiva i zato se trudim da primenim neke male dobre stvari koje mi ulepšaju dan.
1. Što duže maženje i igranje po krevetu. Ovo su momenti u kojima svi uživamo jer smo zajedno i još uvek smo pospani pa se lagano budimo. Plus mogu da “kupim” koji minut više razvlačenja na jastucima.
2. Dobar doručak je neizbežan. Jesam trudna ali ovo nema veze sa “jedeš za dvoje”. Ako ne jedem čim ustanem postanem nervozna, a to niko ne želi. Dobra stvar u izolaciji jeste što smo konačno svi na okupu pošto inače doručkujemo zajedno samo vikendom.
3. Neka nastane haos! Pre bih išla i sakupljala igračke po kući, a sada sam u fazi “neka lete bojice, papiri, kocke i automobili”! Za to vreme mogu da spremim ručak ili da završim posao, operem kosu, stavim masku ili samo dignem noge na sto i odmorim. A da! Tata svakog dana pričuva bebe da mama može da predahne. Zahvalna!
4. Smejala sam se onoj čuvenoj “Dok beba spava, ti spavaš” ali to mi prođe kroz glavu čim dođe vreme za popodnevnu dremku. Tada se trudim da ne uzmem telefon u ruke nego da odspavam, gledam u plafon ili završim šta je zaista bitno.
5. Šetam svakog dana. Mnogo mi znači to što smo u prirodi. Koristimo vreme da pobegnemo napolje, udišemo svež vazduh i igramo se u bašti pa svi lepše spavamo posle toga. („Cherish the day“ plays softly in the background).
Lidija Tomas Matijević
Djeca svaki dan moraju imati mogućnost za slobodnu i kreativnu igru. Takva igra uključuje puno kretanja. I prije pandemije korona virusa, naša djeca su se premalo kretala. Previše je sjedenja što u školi, što ispred ekrana. A sada u ove dane pogotovo. I neću duljiti, svi znamo koliko to nije dobro. Odrasle osobe se mogu kontrolirati u nervozi, djeca ne. A nakon par takvih sati, oni postanu jako nervozni. Oni ne razumiju da roditelji moraju raditi od doma, oni misle da smo mi tu za igru. Neki dan mi je sestra rekla da je mlađoj kćeri rekla da se sakrije, kao igrat će se skrivača. Međutim kako je nastavila raditi, zaboravila ju je potražiti. I na kraju je dijete izašlo iz zaklona jako ljutito kako ju nije tražila i da se ne želi više igrati.
Dakle, moj savjet je da sve, ali baš sve obaveze koje možete podijelite. Sve radite timski. U ovoj situaciji je potrebno jako puno razumijevanja.
Jedan dio dana ja pokušavam hendlati najmlađega kako bi muž i stariji sin mogli na miru raditi i učiti. Poslijepodne muž uzme mlađega. Nema druge.
Prvi dio dana, stariji sin ima online nastavu. Međutim ta nastava traje samo sat vremena. Nakon toga imaju puno zadataka i zadaće. Sve to s djetetom mora raditi roditelj. Srećom, naš sin je u drugom razredu i već ima neki ritam i razumije obaveze. Ali sam čula od prijatelja koji imaju prvašiće kako je njima. Sjećam se i svog sina: ne želi sjediti, ne razumije da mora slušati, ne zna pisati, ne zna čitati, i ne shvaća zašto toliko zadaće? Kada djeca u školi gledaju jedni druge, lakše usvoje znanja i vještine. Ovako stalno imaju osjećaj da roditelj od njih nešto traži. A kada klinci savladaju prvi razred, ipak je malo, ali samo malo lakše. Neki dan sam bila toliko umorna, da sam zadaću iz matematike provjeravala na digitronu 🙂 Vrlo često se dogodi da zadaću završavamo u poslijepodnevnim satima jer ne stignemo od posla biti prisutni.
Nemojte osjećati krivicu, uzmite si pauze, male odmore. Brinite da su vam djeca sita, da jednu zdravu hranu. Pazite na unos šećera. Mi dajemo slatko nakon ručka.
Svaki dan ih izvedemo van. Pazimo da nismo blizu drugih ljudi i pokušavamo pronaći svoj mali komad prirode. Klinci ne smiju u parkove, i mi poštujemo sve upute o kretanju i ponašanju.
