Pre mesec dana, odlučila sam da se upustim u eksperiment – da vodim audio dnevnik mesec dana. Audio dnevnik se činio kao divan spoj unutrašnjeg monologa i praktičnosti: umesto da pišem misli koje bi lako završile zaturene među stotinama beleški i za koje često nikad nemam vremena, a kasnije ih zaboravim, snimaću ih. U svakom momentu imam telefon pri ruci i u svakom momentu mogu da se posvetim pričanju (dobro možda ne svakom, ali česće nego pisanju). Za snimke nisam koristila diktafon na telefonu, nego čet koji imam sa sobom na WhatAappu. Kao da šaljem dugačku glasovu poruku svojoj drugarici. Tokom ovog perioda, otkrila sam mnogo toga o sebi i svojoj prirodi (i, da budem iskrena, svojoj lenjosti).
Prve dve nedelje: Mračne dubine sopstvenog glasa
Sve je krenulo iz namere da zabeležim svoje najdublje misli, snove, osećaje i dileme sa kojima se svakodnevno suoćavam. Međutim, već u prvih nekoliko dana, nakon što sam preslušala svoj snimak, nisam mogla da pobegnem od misli: „Da li zaista ovako zvučim?“ Ne zbog tona mog glasa, nego naracije. Sve što sam izgovarala činilo se kao mešavina umorne profesorke filozofije i tinejdžerke koja nije dobila šta je htela za rođendan. Prvo veliko otkriće: nisam bila svesna svojih reči. Ali ni toga kako one potencijalno zvuče i mogu delovati drugima.
Sredina meseca: Previše iskrena, čak i za sebe
Kada vodite pisani dnevnik, postoji taj neki nesvesni filter kroz koji vaše misli prolaze, a vi birate reči koje nisu previše bolne ili teške. Ali audio dnevnik… Odmah da vam kažem, tu nema filtera. Kada krenete da pričate, mozak i usta rade simultano a zaključak je prilično brutalna iskrenost. Naišla sam, preslušavajući videe, na trenutke gde sam bila potpuno ranjiva i iskrena prema sebi – nekom bi možda zvučalo kao da sluša TED govor, u kojem ja, pred publikom od jedne osobe (sebe), analiziram svoje najveće nesigurnosti, boli i strahove i to veoma vešto.
Jednom sam snimila sebe kako paničim o tome da sam zaboravila da kupim toalet papir, a deset minuta kasnije, te iste emocije koristila sam da raspravim pitanja o životnom smislu. Govoriti naglas o svakodnevnim trivijalnostima učinilo je da shvatim koliko mali problemi mogu biti, ali takođe i koliko brzo pronalazimo humor u sopstvenim dramama samo ukoliko ih posmatramo iz ugla treće osobe.
Ljudi oko mene: Oni nemaju pojma
Ono što niko ne govori o vođenju audio dnevnika jeste koliko morate da budete kreativni u skrivanju ove navike. Jer, iskreno, da li postoji nešto čudnije od prizora osobe koja razgovara sama sa sobom na pauzi za ručak, dok šeta ulicom?
Moji prijatelji nemaju pojma da vodim audio dnevnik – tj. možda će čitajući ovo saznati. Ali od kako sam počela na ovaj način da se „praznim“ primetila sam da više ne moram toliko da tražim emotivnu podršku od svojih prijatelja. Naprotiv, ispričam sve što imam u poruci, preslušam, sama sebi dam savet i nastavim dalje.
Poslednji dani: Želim da nastavim
Kako se bližio kraj meseca, počela sam da preslušavam ranije snimke. Jedan deo mene se plašio – šta ako nisam uopšte napredovala? Šta ako sam, kao i uvek, vodila besciljne monologe, bez zaključka? Ali otkrila sam nešto suprotno. Čak i u banalnim trenucima, u glasu sam prepoznala neku vrstu samosvesti i samopouzdanja. Posebno na snimncima koji su bili noviji. Postala sam svesnija sopstvenih osećanja i kako reagujem na njih. Na kraju dana, nije bilo rešenja za sve moje probleme, ali bilo je olakšanja u slušanju sebe kako ih izgovaram naglas stvari koje me muče, hrabro i iskreno bez filtera. Samim tim počela sam i više da cenim sebe.
Šta sam naučila: Naše misli su stvarno čudne, ali korisne
Ispostavilo se da je vođenje audio dnevnika odličan način da budete brutalno iskreni prema sebi – ali i da se zabavite što je takođe veoma važno. Otkrila sam da misli, kad ih izgovorimo, imaju određenu težinu, ali takođe one neizgovorene reči mogu da nanesu više štete nego koristi. Ponekad, stvari koje nas proganjaju ili nam deluju strašno, postanu trivijalne kada ih izgovorimo. Takođe, shvatila sam da nas niko ne poznaje bolje od nas samih – samo treba da se dovoljno često slušamo i sami sebe.
A sad, izvinite me, moram da snimim novu poruku o tome kako sam potpuno zaboravila gde sam ostavila slušalice i kako sam svoju novu naviku podelila sa svima vama.
Foto: Pinterest
