Šetnja kroz grad po sunčanom vremenu je uvek dobrodošla, a ukoliko još i nije besciljno lutanje naokolo (premda nije da se i tome s vremena na vreme ne radujemo) sve se podiže za još jedan nivo. Na sreću, ove nedelje na koju god stranu grada da se uputite postoji barem jedna izložba koju vredi posetiti. Bilo da ste raspoloženi za prebiranje po sopstvenim neizrečenim emocijama, ili zainteresovani za pregled radova najboljih mladih umetnika, ili vam je u glavi jedino zvuk talasa koji se odbijaju o stene, galerije imaju po nešto za svakog. Svi prostori su lokacijski veoma blizu, i ako imate jedno lenjo popodne na raspolaganju, još bolje ceo dan, posvetite ga otkrivanju nečeg novog što barem na trenutak može sve ostalo da stavi na pauzu. Ako vam treba mala pomoć, idealan plan zvuči ovako nekako: lagano razvlačenje uz doručak i dupli kapućino na nekom od omiljenih gradskih mesta za kvalitetan početak dana, pa red galerija, pa pauza u nekoj od manje ili više tajnih gradskih bašti, i završno cunjanje i otkrivanje novih radova i umetnika. Krećemo redom…
NOVEMBAR
“Letnja treperenja: Predah”
Ko: Lidija Delić, Marija Šević, Ana Adamović, Marija Avramović
Do kada: Izložba je otvorena do 29. avgusta
Ana Adamović
Ukoliko postajete već ozbiljno depresivni što more izgleda sve dalje ovog leta, a šuštanje talasa čujete samo kada pustite zvuk za meditaciju ili uspavljivanje, galerija Novembar i izložba “Letnja treperenja” je idealno mesto koje treba da posetite. Izmenjeni letnji planovi doneli su sa sobom potrebu za eskapizmom u svet imaginarnog letovališta, u sećanja i neostvarene planove. Cilj ove izložbe jeste da publiku odvede na jedno takvo imaginarno putovanje na morske stenovite obale, bazene, ade i peščane plaže i autorke su u potpunosti uspele da nas makar na kratko “prenesu” iz ove realnosti u neku paralelnu u kojoj je sunce visoko na nebu, so u vazduhu i vetar u kosi.
Marija Avramović
Marija Avramović
„We try to hold together what is lost“
„Can’t you feel it?“
Izložba “As if a monsoon suddenly became silent” se bavim pitanjem o kom možda ne razmišljamo često, ali je i inače, a sada posebno, izuzetno važno: u kojoj meri je ono što me boli sastavni deo mene. Autorka pokušava da odgovori na pitanja u kakvom smo odnosu sa sopstvenim traumama, nesigurnostima, bolima. Ona polazi iz sopstvenih nesigurnosti, osećanja nesklada, nepripadanja i izneverenih očekivanja pa serijom skulptura priča priču o tome koliko su nam sopstvene negativne i neprijatne emocije pomalo strane i začudne. Čeljusti, zmije, veštački implementirano uvo, tela koja nalikuju na ljušture, nagoveštavaju da je ono što se oseća, za pojedinca, ne samo neprijatno već pomalo i monstruozno. Međutim, prema rečima pisca Oceana Vuonga “monstrum nije tako strašna stvar za biti. Biti monstrum znači biti hibridni signal, svetionik. Sklonište i upozorenje u jednom“.
Jovanka Mladenović
Jovanka Mladenović
Jovanka Mladenović
Umetnički projekti Jovanke Mladenović “LandEscape / Poslednji dah” (2019) i “Stanište” (2020) pokazuju temu kojom se ona bavi već godinama, a to je sistematsko izučavanje tekovina biopolitike i ekološke kontrole. U ovim projektima se bavi problemima erozije prirode kao staništa, uticaju klimatskih promena na krajolik, ekološkim kataklizmama i rušilačkim akcijama u prirodi, i njene slike, crteži i zidne instalacije predstavljaju metaforični prikaz realnog pejzaža u postkapitalističkom društvu. U galeriji Podroom izložba “Šta biste dali za poslednjeg svica?” autorke Nede Kovinić, podrazumeva video instalaciju i plesni performans. Kao što Pasolini u članku “Nestanak svitaca” govori o svetu posle svitaca, Neda otvara pitanje postojanja sveta posle čoveka.
Slavica Obradović
Sandra Lakićević
Zarko Aleksić
Svake godine devetnaest godina unazad, dodeljuje se Nagrada za mladog vizuelnog umetnika, koja kod nas, nosi ime rodonačelnika konceptualne umetničke prakse i istoričara umetnosti na prostorima bivše Jugoslavije, Dimitrija Bašičevića Mangelosa. Ove godine se u finalu našlo troje autora: Sandra Lakićević, Slavica Obradović i Žarko Aleksić. Video instalacija Sandre Lakićević “From ‘already no longer’ to ‘not yet’” bavi se subjektivnom percepcijom vremena, instalacija Slavice krhkim mentalnim stanjima proizvedenim konstantnim potiskivanjem sopstvenih nesavršenosti koje pokušavamo da prikrijemo i ulepšamo ne bismo li bili prihvaćeni, dok se Žarkov rad bavi snovima u prenesenom i doslovnom smislu i osvrće na uslovljenost mišljenja i snova, bilo medijima, bilo društvom.
