Dugo sam imala teoriju da život posle 25 postaje puno jednostavniji i bolji i da je to magična brojka na životnom tajmlajnu posle koje lične krize prestaju ili barem sigurno popuštaju. Bolji u neku ruku stvarno i postaje ako uzmemo u obzir sazrevanje i činjenicu da sam čak i ja sa priličnim pragom tolerancije i još priličnije propustljivim granicama, naučila da kažem “ne” i “odjebi” onima koji su to zaslužili. Naučila sam i te granice malo da očvrsnem, kako da iskuliram, otkrila sam u čemu stvarno uživam, šta me raduje, šta ne volim iako je kul i zašto ne moram oko toga da se objašnjavam. Identične promene primećujem i u svima oko mene, i kada pričam sa prijateljima čini mi se da svi delimo osećaj da ako ništa drugo godine koje prolaze (što nam se baš i ne dopada), stvarno donose lakoću da budeš ono što jesi, i spoznaju šta je to u stvari (što nam se i te kako dopada). Međutim, ispostavilo se da stvar sa krizama već nije tako jednostavna, i da je po svemu sudeći sasvim suprotno.
Nigde ne nestaju i ne odlaze, niti ti je išta jasnije, i kad na torti počneš da smenjuješ svećice iz dijapazona “kasne dvadesete” čini se da se krize samo usložnjavaju i sve učestalije smenjuju.
Vreme provedeno u pandemiji, a to je sad već devet meseci, je sve to nekako dodatno promenilo i zakomplikovalo. Nikada pre nismo kolektivno bili u ovako kompleksnom društvenom trenutku, ruku na srce ni ne poznajemo sebe u ovako kriznim situacijama, što znači da mnogo toga ostaje da se otkrije. A gde je otkrivanja i uplovljavanja u nepoznate zone sebe i drugih, tu je i novih neidentifikovanih kriza koliko želiš. Željni smo društvenih kontakata i pravih druženja od kojih istovremeno i strepimo, iskusili smo mnogo čudnih zoom sastanaka i generalno dinamiku koja je prilično promenila poglede na poslovanja, keš odlazi u prošlost, sve se preko noći preselilo online, maske i gel za dezinfekciju su nam stvarno postali neizostavni deo svakodnevice. Sve se okrenulo naopačke, a moja sposobnost u poslednje vreme da zabodem u jednu tačku i postignem jedan čudnovat state of mind u kom imam toliko pitanja u glavi da se od brzine njihovog smenjivanja sve zamrzne i postane tabula rasa, je fascinantan i snažan dokaz da proživljavam pandemijom prouzrokovanu neku vrstu lične krize.
Samo ove godine što se tiče, do sada sam imala kreativnu krizu , vremensko-prostornu konfuziju i još sijaset drugih. Prošla sam sve gore-dole faze, i dočekalo me je još jedno nešto što čak ne umem ni da definišem. Novi, još uvek nedovoljno istražen i neidentifikovan oblik životne krize koji me navodi da se pitam previše, ali sam u delovanju potpuno siromašnog učinka. Simptomi: tapkanje u mestu, odlaganja, presipanje iz šupljeg u prazno, manjak pravca i fokusa.
Nije sezonska depresija, nije kreativnost u bloku, već sve od toga pomalo i nešto sasvim drugačije. Kriza koja je mutirala, i sad se stvarno pitam do kad? Mislim do kad sa krizama u ovoj godini, ali i onako uopšteno?
Kriza srednjih godina je kod svih nas ili barem ovih što mene okružuju nekako ranije došla na red i postala je kriza kasnih dvadesetih. Onda sam otkrila da su to dve sasvim nezavisne krize i da nas ova u srednjim godinama tek čeka, ali su se pre nje nekako uglavile čak sve: kriza 30ih, i “quarterlife” (pogađa sve od 18 do 30, ne pita te oćeš-nećeš i ona je u kojoj svi postajemo pomalo Gogen uz pitanja “da li sam sigurna da ovo želim?”, “šta radim?”, “gde idem?” i moj lični, potpuno aluzivni, favorit “da li je to to?” šta god to značilo). Sve one su propraćene konstantnom egzistencijalnom krizom i pitanjima o smislu života i ulozi svih nas, napadima panike što vidim da ljudi oko mene stare neki baš puno i brzo, svim podkategorijama kriza identiteta, imposter sindromom itd… Trenutno svaku od nabrojanih gratis prati i ova pandemijska, generalna kriza, da zaista imam jedno što bi se reklo intimno pitanje. Koliko kriza čovek u životu uopšte može ima i da li ikada prestaju?
Iskreno da vam kažem, kako sada stoje stvari, moje skromno mišljenje je da ne. Meni sve to više liči na jedan putujući cirkus koji se kotrlja od mesta do mesta. I stalno je neka drama negde, od nekud dolaze buka i galama. Možda kriza uopšte nije akutno stanje, nego trajno. Možda tako izgleda život.
