Nemojte da odustanete. Nemojte nikada da odustanete! Budite boraci, budite uporni, budite osoba koja se ne predaje, koja neće pokleknuti – to je, kako kažu – ključ uspeha. Ili barem tako piše u knjigama o motivaciji i ispunjavanju „životnih“ ciljeva. Ali na koji vid odustajanja se misli? Hm?
Šta ako ta paradigma nije najbolja? Šta ako nekad treba da spustimo taj sjajni mač viteza i skinemo taj metani oklop. Šta ako je zapravo dobro da se preispitujemo. Da postavimo to čuveno pitanje: Da li je vredno?
Pokušavamo da odgovorimo na pitanje kada je, zapravo, vreme da odustanete?
Naravno, niko ne želi da bude „onaj lik“ koji odustaje na prvoj prepreci. Međutim, u kulturi koja slavi izdržljivost, ljudi s „gritom“ – onom gotovo mitskom upornošću – izgledaju kao junaci društva, i tako je generacijama unazad. Ako odustanete pokazali ste slabost.
Novinar i pisac koji mi u poslednje vreme drži pažnju, Joshua Rothman, ističe da postoji i druga strana medalje. U nekim od svojih eseja piše: Istrajnost može biti teška greška: ponekad, stvarno ili metaforički, morate priznati da ste izgubili. Drugim rečima, nekad mudrost zaista leži u tome da priznate da ste se izgubili, odustanete i potražite izlaz, umesto da nastavite da lutate šumom, boreći se protiv vetrenjača koje ste sami stvorili.
Zašto vam je teško da odustanete?
Za većinu nas, ideja o odustajanju je sinonim za neuspeh. Odrasli smo uz bajke u kojima su heroji pobednici zato što nikada nisu odustajali. Ali, šta ako bi, hipotetički, Herkules rekao: Znate šta, ovaj zadatak sa hidrom je malo previše za mene. Idem da se bavim vrtlarstvom i odmorim malo. Da li bi to bilo tako loše?
Istina je da se često držimo projekata, karijera, pa čak i ljubavnih i porodičnih odnosa koji više ne funkcionišu jer verujemo da će se stvari magično popraviti ako se još malo potrudimo. Oliver Burkeman, još jedan novinar i pisac, u svojoj knjizi, predlaže drugačiji pristup. On recimo tvrdi da bi trebalo da odustajemo i češće nego što to mislimo. Mala odustajanja, sprečavaju kasnije velike žrtve. Ponekad, naši napori da kontrolišemo svaki aspekt života kao zaposleni, roditelji, građani ili prijatelji pretvaraju naše živote u – beskonačnu seriju zadataka koje treba obaviti sa što manje grešaka. Onako, viteški.
Dobra misao je – Nema veze šta ti želiš. Šta život želi od tebe? A zaključak misli: Možda je vreme da poslušamo šta nam život govori i da shvatimo da smo mi glavni likovi u svojim dramama. Mi, kao i Herkules, biramo da li ćemo da se borimo sa hidrom ili zalivamo cveće u bašti. Naravno, dok ne pronađemo izazov vredan truda.
Ako i odustanete, znajte da je to samo preusmeravanje energije, a ne „odustajanje od života“.
Kada je previše – previše?
Kao što Rothman ističe, preispitivanje ličnih granica je ključ mentalnog zdravlja o kom se neiscrpno priča. Moj savet je da počnete od pitanja koje sam i sama dobila na terapiji: Koliko truda je dovoljno? I kada trud postaje nepromišljen? Ovo su pitanja koja bi trebalo da postavite sami sebi pre nego što se nakon odmora i pomenute bašte okrenete novim „dužnostima“. Da li zaista želite da investirate još vremena, energije i, što je najvažnije, mentalnog zdravlja u nešto što vas zapravo iscrpljuje?
Odgovor je – ne.
Kada odustanete to nije znak slabosti; već znak mudrosti. Školski primer samopoštovanja. Ako radite na projektu koji je besmislen, u vezi koja vas ne ispunjava ili karijeri koja vam crpi energiju, možda je vreme da kažete „dosta je bilo“. Ali ne onda kada bude kasno. Onda kada mač sam ispadne iz ruku pod teretom.
Zablude o savršenstvu i dalje postoje
Problem je, naravno i u modernoj kulturi savršenstva. Pritisak da stalno budemo najbolji u svemu – od posla, preko roditeljstva, do društvenog života. Činioci koji nas vode ka beskrajnom ciklusu stresa. Burkeman to naziva „perfectionism loop.“ U tom ciklusu, po njegovom mišljenju, život se svodi na zadatak za zadatkom koji moramo savladati, a „savršeno“ je konačni cilj kom težimo i to je bolest koja se proširila kolektivno na čitavo društvo.
Prigrlite nesavršenost. Kada odustanete brinete o sebi. Možda nije poenta u tome da stalno težimo nečemu većem i boljem. Možda je poenta u tome da živimo život bez pritiska da postignemo sve. Jer, kako Burkeman kaže: Life isn’t a problem to be solved, but a reality to be experienced.
I ključno – Kada je to „pravo vreme“?
Kako zaista znati kad je pravo vreme da odustanete? Znak – osećaj iscrpljenosti. Ako ste iscrpljeni i nesrećni, ako se osećate kao da vam nešto fali. Ima još, ako osećate da dajete više nego što dobijate, ako ste preplavljeni osećanjima, ako imate osećaj da „to nije to“. Vreme je da odustanete.
Odustajanje nije poraz, nego preusmeravanje. Ispitajte vaše prioritete, i preuzmite kontrolu nad sopstvenim mentalnim zdravljem. Nekada je najhrabrija stvar koju možete učiniti – reći „ne“ i pronaći novi put.
Baš na Dan mentalnog zdravlja, zapitajte se: Da li je vredno? Ako nije, znate šta vam je činiti.
Foto: Pexels