Fairy Oak, bajkoviti kutak Vrdnika u kojem vreme staje
Kako nastaje čarolija?
Povezano
Na obroncima Fruške gore, u Vrdniku, Sandra Stepanović kreirala je kutak koji prkosi užurbanom vremenu koje živimo. Fairy Oak kućica je baš onakva kako je njeno ime opisuje – začarana i pomalo nestvarna, izmeštena iz modernog u bajkoviti, naizgled izgubljeni svet.
Fairy Oak je kutak u prirodi koji je Sandra poželela da podeli sa svetom, nakon što ga je intuitivno uredila, vođena svojim ukusom i emocijama, tako da je pretvoreno u mesto za bekstvo, odmor, stvaranje večnih uspomena, ili jednostavno uživanje u tišini.
Dizajn enterijera, ali i eksterijera ovog mesta pre svega je istinski autentičan – namerno nesavršen, ispunjen antikvitetima, krcat ličnim i zajedničkim istorijama, isprepleten s prirodom.
Sandra je dozvolila kućici i njenoj okolini da se nesputano stope s okruženjem i svojim umećem je naglasila rustičnost i čaroliju. Zato u svakom godišnjem dobu Fairy Oak kućica dobija drugačiji izgled i šarm.
U razgovoru za BURO. Sandra Stepanović otkriva kako je sve to postigla.
Fairy Oak: Priča o nesputanoj kreativnosti
Koja je priča i istorija Fairy Oak kućice – kako je nastala?
Priča o Fairy Oak počinje mnogo pre nas. Moj otac je 1976. godine kupio malo imanje u Vrdniku, petnaestak kilometara od našeg grada. To zapravo i nije bila prava kuća, više jedna sobica, ali to je bilo mesto koje je želeo za sebe i svoju porodicu, kao prostor u prirodi gde možemo da budemo zajedno. Obožavao je prirodu, posebno drveće, i tu ljubav je preneo na mene.
Devedesetih godina moj muž i ja smo se preselili u Italiju. Uvek smo planirali da se vratimo u Srbiju i to smo uradili 2008. godine. Želela sam ponovo da se povežem sa očevim imanjem, ali posle mnogo godina zapuštenosti, zemljište je bilo potpuno zaraslo. Divlje kupine, trnje svuda, jedva se mogao videti vrh krova.
Počeli smo da odlazimo tamo svakog jutra i da pomalo krčimo svaki dan. Za nekoliko dana uspeli smo da napravimo stazu do kuće, a zatim smo nastavili da uređujemo prostor korak po korak. Mesto je počelo ponovo da oživljava. Sadili smo cveće, napravili malu verandu i nastavili da razvijamo prostor.
Prijatelji su nam često govorili da bi trebalo da podelimo ovo mesto sa drugim ljudima, jer je zaista nešto nesvakidašnje. Mi smo to uvek radili za svoju dušu, uživajući, bez razmišljanja o tome da to može postati nešto više.
Kada sam, 2019. godine, dekorisala devojačko veče svoje sestričine kod nas, fotografije su prilično odjeknule na Instagramu. Nešto nakon toga, kod nas je došla i umetnička fotografkinja Jovana Rikalo, napravila je neke fotografije kod nas i reakcije su ponovo bile izuzetne. Tada je sve nekako prirodno počelo da se razvija. Počela sam da pravim scenografije i da iznajmljujem prostor za fotografisanje.
Kada je došlo vreme da izaberemo ime, moja ćerka je predložila „Fairy Oak“. Odmah je „kliknulo“. Imanje definišu prelepi stari hrastovi koje je moj otac uvek voleo, a kao dete u Italiji njena omiljena knjiga zvala se Fairy Oak. Ime je obuhvatilo sve: hrastove, bajkovitu atmosferu i porodičnu priču.
Kako je tekao proces dizajniranja enterijera i eksterijera kad ste tek počeli? Kojim idejama ste se vodili?
Nikada nisam formalno učila dizajn ili uređenje enterijera. To je za mene uvek bilo nešto intuitivno, nešto što osećam, a ne planiram. Najveći uticaj je imalo to što smo toliko godina živeli u Italiji. Bili smo okruženi prelepim prostorima i tim posebnim osećajem topline koji Italijani unose u dom.
Privlačila me i estetika Provanse, polja lavande i romantična francuska atmosfera. Između Toskane i Provanse, tu sam pronalazila inspiraciju, ali nikada nisam sledila striktan stil. Uvek sam se vodila osećajem. Tokom godina sam skupljala komade nameštaja iz antikvarnica i sa buvljaka, uglavnom u Italiji i Srbiji. Nisam imala tačan plan gde će šta ići, već sam birala ono što mi se dopadne i što ima karakter.
Zidove sam sama krečila, mešajući boje dok ne dobijem ton koji mi odgovara i koji se uklapa u prostor. Tako je cela kuća nastajala, kroz niz intuitivnih odluka.
Pre Fairy Oak-a, imala sam i radnju „Antik Atelje“ u Rumi. Ljudi su uvek govorili da prostor ima posebnu atmosferu. Mislim da se ta ista energija danas oseća i ovde.
Kako biste opisali estetiku koja krasi Fairy Oak kućicu? Kako ste je postigli?
Teško je opisati jednom rečju, jer svaki deo imanja ima svoju priču. Ako bih morala da opišem stil, rekla bih da je to spoj cottage estetike, francuskog sela i nečeg pomalo čarobnog. Sve je nastajalo organski, iz osećaja, iz prirode koja nas okružuje i iz komada koje sam godinama skupljala. Svaki komad, svaki kutak ima svoju priču i stvara određenu atmosferu, i ljudi to osete kada dođu.
Šta ste sve restaurirali i kako ste se snašli u tom procesu?
Restaurirala sam mnogo toga tokom godina. U tom procesu sam se snašla odlično jer sam bila potpuno slobodna da radim po svom osećaju. Nisam razmišljala o tome šta će drugi reći. Bilo mi je važno da se meni dopada. Ponekad bih pitala ćerku ili muža za mišljenje, ali najvažnije je bilo kako ja to vidim i osećam. Mnogo sam naučila od svog oca, koji je bio umetnik u duši, slikar i vrlo vešt sa rukama. Takođe i od majke, koja je uživala u dekorisanju naše kuće. Ostatak sam naučila kroz rad i iskustvo.
Koji vam je omiljeni detalj kuće i kako se menja kroz godišnja doba?
Moj možda omiljeni komad nameštaja je stari tučani krevet, star oko 150 godina, koji sam pronašla na jednoj parohijskoj prodaji u Italiji. Nikada ga nisam farbala, zadržao je svoju originalnu boju gvožđa, samo sam ga očistila. Često se pojavljuje na fotografijama Fairy Oak-a. Mislim da na neki način predstavlja duh celog prostora.
Kroz ceo ovaj proces naučila sam koliko je važno slediti sopstveni osećaj. To bih poručila i drugima, da veruju sebi, da ne dozvole da ih tuđa mišljenja obeshrabre i da istraju u onome što su zamislili.
Fotografije: Fairy Oak