Nekoliko dobrih razloga zašto bi trebalo voditi dnevnik

Preslagala sam ovih dana štošta. Malo ormare, malo saksije, malo sećanja i planove i dakle, kao što rekoh, od prosvetljenja ni u ovom izvlačenju ništa. Usavršavanja i sticanja novih znanja i veština što se tiče, čini mi se i tu takođe ništa. Jesam dobila mrvu slobodnog vremena ali to ne znači da sam postala druga osoba. Jednako mi je teško da se fokusiram i završim šta počnem, što sada rezultuje sa tri započete serije, i par razbacanih knjiga kojima sam pridodala i neke kurseve, jer me kao i uvek sve zanima, i kao i pre ništa ne stižem, osim što sad još i osećam pritisak da bi trebalo jer imam vremena, što je retorika koja mi tek ide na živac. Takođe, nisam ni prestala da budem osoba kojoj se štošta vrzma po glavi, i koja se kao i u bilo koje drugo doba dana i noći svašta pita ne bi li barem nešto razumela, ali izgleda da je mnogo toga što je nejasno ma koliko pitanja postavila. Međutim, tako dok preslažem sve što se da presložiti, zalijem ili oplačem, posebno pojačano razmišljam o tim malim koracima, malim pobedama, malim promenama, zbog kojih nakon deset godina ipak jesi nešto drugačiji nego pre. Tako sam pre neki dan ceo celcijati dan provela čitajući svoje stare dnevnike, i eto, ako me neko bude pitao šta sam novo i korisno uradila u karantinu i kako sam porsala kao osoba, ovako. Konsultujem staru sebe da vidim šta je to stvarno bilo važno, povežem neke tačkice, spojim po kog dinosaurusa i vidim s(v)e iz druge perspektive.

Pišem dnevnik intenzivno od srednje škole, i ima tu mnogo opcija, pogotovo danas, gde je fora da upoznaš sebe ako može za što kraći vremenski period (ne može) od na čemu smo zahvalni dnevnika, preko šta današnji dan čini sjajnim do petogodišnjeg „jedna rečenica na dan“ dnevnika . Istina, iako sve to može da koristi, po ovom pitanju sam beskompromisno oldskul. Papir i olovka oldskul, i da, stvarno imam sedam velikih notesa koji sa manjim ili većim pauzama pokrivaju period od srednje škole do danas. Fora sa pisanjem dnevnika je na prvom mestu praktičnost skladištenja sećanja i osiguravanje njihove validnosti, jer ja zapravo užasno mnogo zaboravljam. Ono čega volim da se sećam beskurpolozno ulepšavam, što ne volim, besomučno potiskujem, i i te kako mi manjka objektivnosti, pa sve u svemu ja uopšte nisam merodavna osoba ni za priču o sopstvenom životu a kamoli tuđim. Stvarnost je superklizav teren od kog su jedino sećanja gora, jer imaju tendenciju da preuveličavaju, pa mi je pisanje dnevnika značajan reality check kao beleženje stvari kako stoje u trenutku i poput najiskrenijeg odgovora terapeutu na “kako se zaista osećate?”. Ništa ne ulepšvaš, samo pišeš, a to se posle pokaže višestruko korisnim.

S druge strane, ne postoji savršenije mesto za katastrofalno loše planove i ideje od nekoliko praznih listova papira. U mojim sveskama su poskladištene i neke istina, više manično-opsesivne nego mejnstrim romantične izjave ljubavi, ali i neki od najlepših planova koje sam mogla da smislim u trenutku kad je delovalo da možemo sve. Nemam pojma šta bi se desilo da je tako i bilo i da sam stvarno predložila sve te stvari koje sam zapisala. Neke, doduše i jesam, pa su postale predivne uspomene na glupe akcije, ali i zapečaćene redovima katastrofe nekih dvadesetak stranica kasnije i dve nedelje za redom počinjanja sa “danas sam nešto očajna”. Nekada me je beskrajno sramota same sebe, i dođe mi da se mnogim učesnicima izvinim za idiotluke koje sam što bi rekao Miljković “naoružana srcem” počinila, a na nešto ne mogu da prestanem da se smejem, i iz reda u red osećam beskrajnu zahvalnost.

I nisam zahvalna svetu, danu, bogovima, kosmosu, životu ili ljubičici. Mislim, jesam i njima, samo drugim povodima, ali ovoga što se tiče sam zahvalana sebi. Prvo što sam zapisivala ovoliko stvari, jer je beskrajno zabavno čitati sopstvenu autobiografiju i upoznavati sve budale ispočetka, upisivati fakultet, i odlaziti na prvi razgovor za posao, a drugo zato što je tu baš svačega bilo. Neka slučajna poznanstva su postala predivna prijateljstva bez kojih ne znam kako sam živela, neka nekada predivna su utihnula, neka mi potvrđuju već dve decenije da nikada neće utihnuti, i ne postoji ni jedan trenutak mojih trenutaka bez njih. Nekih “najlepših dana ikada” se gotovo i ne sećam jer su došli neki drugi još lepši koji su ih zamenili, neke brige su se prebrinule mnogo lakše nego što sam mogla i da zamislim, neke višemesečne tuge su me nečemu i naučile, neki kratki susreti su postali neprebol, a neki nepreboli su se jednostavno preboleli. Ali, trebalo je sve to proći, i ono… bravo. Svima koji jesu, a jesmo svi, samo vam treba dnevnik da vas na to i podseti.

Jer, imati dnevnik zapravo znači ponekad svratiti kao ona verzija sebe koja je odgledala sve filmove sa neke stare liste ili otputovala u Lisabon kako je planirala, ili se opet zaljubila iako je stvarno delovalo da neće više nikada, do starije verzije sebe koja sve to tek planira i deluje joj nedostižnim i reći joj da smo to uradili, da nije za džabe planirala i želela nego da smo i uspeli! Oko nečega smo se istina i predomislili, od nekoga odustali, nešto usput rešili kako nismo planirali, ali sve u svemu, baš svašta pregurali. I zato, sledeći put kada pomislite da “ništa” specijalno niste uradili ovih dana ili inače, zapišite na papir u čemu je prošlo danas i šta je tačno sve to „ništa“. Mnogo toga tu stane.