Život daleko od vreve: Nevena Zelunka Cvijetić nam je otkrila njen mali svet u Bačkom Petrovcu
Vesti su bile čas dobre, čas loše. Od nemila do nedraga u 60 sekundi i nazad. Misli su bile uskovitlane danima, a temperature su nemilosrdno (s)pržile i onih par poslednjih moždanih ćelija koje su nam još radile. Pitala sam se, kad ćemo na odmor i zašto ne?! Srećom imali smo novu epizodu BURO. Simple Life serijala pred sobom. Po prvi put ove sezone sunce nas je ispratilo iz Beograda. Opel Astra nosila nas je preko auto-puta do Bačkog Petrovca koji je naša mala trupa po prvi put posetila. Zamišljeno sam gledala u prelepe prizore koje je Astra ostavljala iza sebe srećna zbog činjenice da sam na suvozačkom mestu i da sve što se od mene očekuje je skoro pa ništa. Ma znate već, ono kada road trip prolazi u savršenoj atmosferi – muzika sa slučajno ulovljene radio stanice gađala je pravo u nervne završetke, ćutanje je bilo iz prijatne kategorije, a sa svakim sledećim srkom hladnog kapućina bili smo sve bliže cilju, ovoga puta uputili smo se kod Nevene, koja stoji iza genijalnog food bloga koji svi znate kao Hleb i Lale. Toliko brzo da smo poranili skoro sat vremena. Prezirem kašnjenje, ali jednako toliko ne volim ni da zaskočim domaćine i da se pojavim na pragu pre dogovora. Spontano smo odlučili da obrnemo krug po Petrovcu.
Prošli smo nekoliko ulica, ravno uz kanal i parkirali ispod prve žalosne vrbe koju smo videli (beskrajno me oduševljava lepota ovog drveta čija krošnja pada sve do zemlje). I čim smo izašli da procunjamo shvatili smo da smo došli tamo gde za naše brige nema mesta. Tu je popodne vladala čarobna tišina, ona u koju je lako ušuškati se i prepustiti se životu sa manjim brojem obrtaja. Iz sanjarenja nas je probudio oštar lavež komšijskog psa, pozvala sam Nevenu da joj priznam kako smo potcenili našu moćnu Astru i da smo već tu. Šapatom nam je objasnila da njen sin Oleg spava, a kada sam rekla da nije problem skoknućemo na kafu u centar, nasmejala se i rekla da se ipak najbolja kafa pije kod njih.
Kafa uz šapat? Pa što da ne! Tri crna psa dočekala su nas uz lavež i veselu larmu, ali kad smo pokazali da dolazimo u miru odmah su se bacili na nas u želji da se igraju. Radi se o tri preslatke crne lutalice koje su Nevena i njen muž Miljan udomili tokom godina. Srećom, Oleg se apsolutno nije obazirao na nas pa smo mogli da jedemo hladne borovnice i uživamo u odličnoj kafi i razgovoru.
Nevena je moja online prijateljica već godinama i sa radošću pratim svaki recept koji postavi na Hleb i Lale blog iako se moje kuvanje završava samo na entuzijazmu u konstantnoj jurnjavi koja mi ostavlja minimum za eksperimentisanje u kuhinji. Ipak, njenom ukusu verujem, ona je jedna od članica nikada prežaljenog koncepta Gozba čije sam (čini mi se poslednje) izdanje uspela na mišiće da uhvatim u Istri 2016. godine. Gozba je nudila obrok po pristojnoj ceni, vino i neverovatno iskustvo koje će se prepričavati godinama kasnije (istina, pitajte moje prijatelje i dalje ih gnjavim sa time). Ono što je bilo specifično jeste razdvajanje od ljudi sa kojima ste došli i random razmeštaj koji vas je terao da postanete instant prijatelji sa nepozantim ljudima koji sede oko vas. Nevena je bila zadužena za gastro deo, odnosno upravo je ona pripremala maštovite sledove koji su uparivani sa vinom.
Ljude koji pripadaju redovima vizionara lako prepoznate po tome što preterano ne žale za prošlim vremenima i projektima već hrabro nastavljaju napred radeći na novim idejama i konceptima. Nevena i Miljan već nekoliko godina žive u Bačkom Petrovcu odakle su se izmestili iz Novog Sada, gde i dalje žive Nevenini roditelji. Oni zapravo upražnjavaju vikend recept u obrnutom smeru, dok svi hrlimo u vikendice oni svrate do grada. Život van vreve je baš po njihovoj meri, pre svega jer je Miljan arhitekta koji je projektovao njihov dom. I naravno da su odmah imali sjaset izgovora oko kuće, detalja i prepravki na način kao i oni svi koji imaju kuću, ali meni je delovala savršeno takva kakva jeste. Možda je baš to ono što publiku privlači na Nevenin blog i Instagram, baš ono što viđam na tim slikama zatekla sam i pred sobom. Betonske zidove i pod, drvene elemente i njen verni Kitchen Aid mint mikser. A tu je i mnoštvo detalja preko kojih oko šeta, od velike tegle gde se odmara kombuha, preko tanjira iz Boya i Jana limitirane edicije, sve do ilustracije Marije Matić „Ramen za plakanje“.
Ipak, iako je njihova atipična kuća prava poslatica gde možete da uživate satima mi smo zapravo došli da vidimo kako izgleda Nevenin „seoski studio“. Radi se o lokalu malo dalje niz ulicu, koji ima ogromne prozore sa tri strane i koji je Nevena ulovila kada je lokalni second hand shop napustio taj prostor. Mnoge elemente je zadržala, kao što su crno-bele pločice na podu, veliki pult sa terrazzo printom, kao i golu ciglu i drvene okvire prozora. Iako ovde ništa nije savršeno, sve je autentično i baš zbog toga beskrajno šarmantno. Što je sjajan podsetnik za život i sva naša stremljena koja ovih dana nemaju puno smisla. Sunce je obasjavalo nalepnicu koju je dizajnirala Jana Oršolić koja nam je kroz senku na prozorskoj dasci kratko poručila „Samo nežno prema sebi“. Mantram to u sebi još od toga dana i prepuštam se letu da mi kaže šta dalje. Konkretno, dalje smo prešli u susednu prostoriju studija u kojoj se nalaze samo police sa rekvizitima i sto. U budućnosti deo tog prostora postaće Nevenin foto studio, a za sada ovo je sasvim poseban prostor za radionice. Prvi workshop je održan pre samo šest nedelja, u pitanju je bila radionica keramike studija Trg Keramike. Nevena nam je nadahnuto objasnila da u planu ima i foto radionicu, održavanje večera, tim bildinga, izložbi, književnih večeri i bazara. Dok smo sedelii za belim stolom sponatno smo se prijavili na prvi sledeći događaj. I to čak pre nego što je iz frižidera izvadila hladan Kiš Bermet koji se sjajno uklopio u ovo nežno vojvođansko popodne.
Uz diskonekt od telefona (da, to sebi povremeno dozvoljavamo čak i mi zaposleni u online magazinu) uživali smo u sporom prelamanju svetla, odustvu oštrih zvukova i napokon smo mogli da prikupimo svoje razlupane misli i utišamo onaj šum koji nas je danima mučio. Pa kada je Nevena pitala da li smo za picu naš tim je glasno uzviknuo da. Nego, kakvu picu? Kakvu god želimo, dostava stiže za 20 minuta.
Hmmm možda sam pomislila da bih i mogla da živim na selu? Posebno kada je pica „Petrovčanka“ i stigla u zadatom roku (oh da, naravno, sa domaćim kulenom, izgleda da selo ima ozbiljne prednosti nad životom u gradu). Miljan se pridružio našoj ekipi, a čak je i Oleg postao bolje volje posle dremke. Kučići su se veseo motali oko nogu, čas jureći po kući, čas patrolirajući dvorištom gde je bila i mačka koji je pridruženi deo porodice, ali ipak više voli da situaciju prati visoko sa ograde.
Bilo je teško posle ovih jednostavnih razgovora ponovo vratiti se uzburkanim planovima koji su nas čekali u Beogradu, ali smo krenuli laganiji i ponovo inspirisani da se izborimo sa svim što nas čeka.
Činilo se da je naša Astra do Novog Sada stigla za sekund, a do Beograda za još nekoliko. Naravno, to je bilo samo naše novo shvatanje vremena, jer kada obrnete perspektivu sve iznenada počinje da deluje jednostavnije, brže i lakše. I to je bila lekcija koju smo radosno pokupili. Jer ovo nikada čudnije leto je zahtevalo nešto novo i drugačije i hvala Neveni i njenoj maloj porodici koji su pokazali da je itekako moguće stvoriti svoj svet u koji su nas nesebično primili. Pa možda ćemo se i vratiti. Svakako ostanite uz nas, jer vam spremamo novu lekciju jednostavnog života.