Mogu li se praznici uvoziti? Kad nam je Noć veštica prvi put zakucala na vrata, sa sve duhovima, bundevama i kosturima, mnogi su pomislili: „Šta će to nama?“ Nismo odrasli uz maske zombija i veštica. Ipak, mnogi kao deca jesmo trčali od vrata do vrata tražeći slatkiše, ali u drugo doba godine. Strašni kostimi, ali nešto drugačijih junaka, takođe su deo lokalnog folklora.
Prodavnice su preplavljene bundeva-dekorima još od početka oktobra, a „strašni” rekviziti se sve više viđaju na policama supermarketa. Brojna pitanja se nameću: da li prihvatamo Noć veštica zato što razumemo njen kulturni značaj, ili smo samo uvučeni u marketinšku mrežu koja jedva čeka da prodamo nešto novo?
Kroz filmove, serije i društvene mreže podstaknuti smo na proslavu Noći veštica, Dana zaljubljenih i drugih praznika koji – nisu naši praznici. U Srbiji nam nisu strani rituali za teranje zlih sila – samo se ne vezuju za bundeve i karnevalske kostime. Naši stari su itekako imali običaje koji su podsećali na Noć veštica, ali su bili utkani u pagansku tradiciju. Vremenom, međutim, hrišćanstvo je preoblikovalo ili proteralo ovakve običaje; neke je prisvojilo pa preinačilo u drugačiji kontekst. Druge je, pak, potpuno osudilo, nepovratno ih označavajući najgorom od svih anatema – onom đavoljom.
Noć veštica u Srbiji… zapravo postoji?
Verovanja o zlim silama i duhovima nalazimo i danas, ali u oblicima poput obrednog preskakanja vatre ili rituala koji se praktijuju u Badnjoj večeri. Naravno, ti običaji imaju korene dublje nego što se u prvi mah čini, u suštini su paganski, dok ih je hrišćanstvo prilagodilo i transformisalo.
I tako se pitamo: Da li je Noć veštica u stvari još jedno oživljavanje starih običaja, samo u novom, šarenijem pakovanju koje dolazi sa Zapada? Ili je to samo još jedan trik marketinških mastermajndova, koji nas „teroriše“ kroz kanale masovne kulture i medija? Paradoks je takođe primetan – preplavljeni smo bundevama, kostimima i „strašnim“ dekoracijama, dok su ovdašnji običaji prigušeni, oskudni u široj kulturi.
Dok klinci uzbuđeno pripremaju kostime zombija i vampira, roditelji možda negodujući vrte glavom, prisećajući se običaja poput obeležavanja svetih dana kad se na groblja nosi hrana za pokojne, kako bi im se „umilostivile” duše. Naša kultura ima suptilniji odnos prema duhovima i prošlosti – ti obredi su bili pre svega u funkciji zaštite i poštovanja, a ne zabave ili konzumiranja slatkiša. Običaj koji se vezuje za Dan mrtvih u Meksiku, još jedan neočekivan amalagam prehrišćanskog i katoličkog, ne razlikuje se mnogo od ovih naših.
Pa ipak, tržište voli kada sve ima svoju etiketu – čak i tradicija, kultura i nasleđe. Nije toliko važno hoće li Noć veštica postati deo naše tradicije, već koliko će nas to koštati?