Jednom mi je poznanik koji živi u Portugaliji, nakon desetak dana provedenih u Beogradu, tumačeći starost izustio: „Vi ste najlepši narod koji najružnije stari“. Prvo sam mislio kako sam čuo dobro složene reči u rečenici. Onda sam zagrebao po drugom sloju njegove izjave i bio u neposrednom dodiru s istinom:
Ne morate se previše baviti sobom, društvom i svojim okruženjem da biste uočili kako običan čovek sa naših prostora, kada „oposli“ sve ono što se od njega očekivalo, lako „odustaje od života“. Takvom „opredeljenju“ doprinosi niz istorijskih, političkih, klimatskih, geografskih, socioloških, ekonomskih i kojekakvih drugih činilaca. Pojedine odgovore na pitanje zašto smo sebe ubedili da godine, po prirodi stvari, oduzimaju želju za životom, nalazim kod dr. Zorana Milivojevića u njegovom izlaganju o skripti starenja.
Hronološka starost je broj godina koje neko ima, dok biološka starost označava stvarno stanje organizma date osobe
Zvanični početak starosti je u sedamdesetoj godini. Kada pogledate ljude u ovoj dobi, vidite da se veoma razlikuju po vitalnosti, stanju zdravlja, izgledu i načinu življenja. Neki izgledaju kao da su mnogo godina mlađi, a neki kao da su mnogo godina stariji. „Kod onih koji izgledaju značajno starije, često nalazimo neke hronične bolesti koje ubrzavaju proces starenja“, navodi Milivojević.
Da bi se objasnila ova razlika između nečijih godina i stanja organizma te osobe, često se koriste dva pojma starosti. Hronološka starost je broj godina koje neko ima, dok biološka starost označava stvarno stanje organizma osobe.
Pitanje je koliki je uticaj psihe na proces starenja. Da li i na koji način psihičko stanje utiče na nečiji proces starenja? Možemo li govoriti o „psihičkoj starosti”?
STAROST ima skriptu
Jedno objašnjenje nalazimo u konceptu „skripta starenja”, to jest nečijem nesvesnom psihičkom programu prema kojem stari. Pojam skripta je preuzet iz dramaturgije. Naime, ako imate neku dramu u kojoj pet glumaca glumi različite likove, svaki od ovih glumaca ima svoja skripta kojih se mora držati da bi se drama odvijala prema svom scenariju. U tim skriptima piše šta glumac mora da uradi i šta da kaže, kada neki drugi glumac izvrši neku radnju. Gluma je interpretativna umetnost u kojoj glumac na svoj način tumači i izražava ono što mu je zadato i od čega ne sme da odstupi. „Isto tako neki ljudi žive život interpretirajući životnu ulogu koju su usvojili u detinjstvu“, tvrdi doktor.
Životna skripta su nesvesni životni planovi koje neka osoba napravi u detinjstvu i mladosti, najčešće pod uticajem roditelja i drugih autoriteta, različitih uzora, ali i na osnovu svojih dečjih ili mladalačkih zaključaka o važnim životnim pitanjima. Iako su mnogi od ovih zaključaka doneseni svesno, osoba ih kasnije zaboravi, tako da u odraslom dobu oni deluju kao nesvesna pravila, ograničenja i motivacije, koja utiču na način života i životni tok osobe.
Isto tako neki ljudi žive život interpretirajući životnu ulogu koju su usvojili u detinjstvu
Ne samo da je životna skripta okvir kako osoba mora i kako ne sme da živi svoj život, već njega osoba uopšte nije svesna. Ona ima iluziju da neke odluke donosi svojom slobodnom voljom, a zapravo ona samo interpretira svoju životnu ulogu koju je usvojila u detinjstvu i mladosti. „Tako, na primer, skripta su odgovorna što neki moraju da po svaku cenu budu uspešni, a neki drugi moraju da u svom životu budu neuspešni. Prvi imaju skriptnu zapovest da moraju da uspeju, a drugi imaju skriptnu zabranu da ne smeju da uspeju“.
Kako se to reflektuje na starost?
Kada je reč o starenju, mnogi od nas stare prema modelima koje su usvojili gledajući kako stare drugi ljudi oko njih. Sve te uzore starenja ljudi ugrađuju u svoja nesvesna skripta starenja, tako da osoba, kada dođe vreme, stari prema usvojenom stereotipu.
„Problem je što su većina tih uzora – negativni uzori“, ističe Milivojević. Starost se kolektivno doživljava kao najgori period života, kao predvorje smrti, kao zona nemoći, bolesti i umiranja. Upravo zbog straha od starenja nastaje i kriza srednjeg doba u kojoj mnogi pokušavaju da u svom životu obnove mladalački život. Ali od starosti se ne može pobeći, potrebno je promeniti svoju predstavu o starosti, osmisliti je i doživeti je kao drukčiji, ali takođe kvalitetni period života.
Mnogi od nas stare prema modelima koje su usvojili gledajući kako stare drugi ljudi oko njih
Zato treba za uzore uzimati one ljude čije starenje jeste pozitivan model. A to su oni ljudi koji uprkos godinama nisu otpisali sebe, nisu prestali da se raduju životu, da održavaju smislene odnose s drugima, koji su emotivno povezani s drugima, koji imaju životni smisao, nisu odustali od onih ciljeva koje su imali i dok su bili mnogo mlađi. „Ne zaboravite da ljudi ne žive starost, nego svoja uverenja o starosti, a ta uverenja je moguće promeniti“, slikovit je Milivojević.
Ta slika o starosti i uverenjima o njoj, posebno mi je postala jasna kada sam prvi put posetio Andaluziju. Nisam najjasnije mogao da definišem sebi i drugima šta mi se toliko dopada u Malagi i gradovima oko nje, dok jednog jutra, kada sam iberijsku kobasicu stavljao na hleb premazan srcem svežeg paradajza, nisam čuo kako dve bakice doslovce „vrište“ od smeha i zgodnom prodavcu ručno rađenog nakita dobacuju: „ćiko, ćiko, guapo, guapo…„. Dok ne ostarim, a i tada, gledaću da letujem tamo gde to ne postoji. Mislim na starost.