Koliko puta smo rekli – Ma, nije to ništa posebno, kada nas neko pohvali i u startu umanjili sebe? Ili – Samo sam imao sreće, nakon nekog uspeha? Koliko puta smo umesto ponosnog, Hvala! nesvesno pronašli način da umanjimo svoj doprinos? Čini se da je ovaj obrazac duboko ukorenjen u mnogima od nas – bez obzira na godine, obrazovanje, iskustvo ili stvarne sposobnosti. Ali zašto? Šta nas tera da se sakrivamo iza lažne skromnosti ili da odbacujemo sopstvene veštine? I što je još važnije – kako možemo da prekinemo taj obrazac i naučimo da prihvatimo svoju vrednost?
DRUŠTVO
Od malih nogu učimo da nije lepo hvaliti se. Kada smo bili deca i uzbuđeno pokazivali crteže, dobili bismo pohvalu – ali uz opasku da budemo skromni. Ako smo dobili dobru ocenu u školi, roditelji bi se obradovali, ali bi nas podsetili da „uvek može bolje“. Odrastamo u okruženju koje nam ne govori da ne vredimo, ali nam često i ne dopušta da u potpunosti prihvatimo svoju vrednost.
U mnogim kulturama, naročito u onima koje favorizuju kolektivizam, biti ponosan na sopstvene uspehe može se smatrati arogancijom. S druge strane, umanjivanje svojih postignuća često nailazi na društveno odobravanje. Ako se ponašamo skromno, ako ne ističemo sebe previše, ljudi će nas smatrati „prizemnima“ i „simpatičnima“.
I tu dolazimo do paradoksa: ako se ponosimo onim što smo postigli, možemo naići na osudu, a ako umanjujemo svoje sposobnosti – dobijamo prihvatanje zbog toga što smo skromni, nismo se uobrazili.
ZAVIST
Koliko puta ste čuli: Ma, nije on ništa posebno.
U društvima u kojima se uspeh često posmatra s dozom sumnje, potpuno je logično da ljudi imaju potrebu da umanje sebe kako ne bi postali meta negativnih komentara. Ako se istaknemo, ako priznamo da smo vredni i sposobni, postoji mogućnost da će nas drugi gledati sa zavišću ili pokušati da nas „spuste“.
Mnogi ljudi, čak i nesvesno, izbegavaju isticanje jer ne žele da budu na meti tuđih nesigurnosti. Lakše je ostati u zoni „prihvatljive skromnosti“ nego se suočiti s potencijalnim negativnim reakcijama i zavišću pojedinca ili okoline.
IMPOSTOR SINDROM
Šta ako ljudi shvate da ja zapravo ne znam šta radim?
Ovaj fenomen, poznat kao impostor sindrom (ili sindrom uljeza), pogađa i one najuspešnije među nama. Bez obzira na realna postignuća, osoba može imati osećaj da nije dovoljno dobra, da je samo pitanje vremena kada će neko „to shvatiti“.
Ljudi koji pate od impostor sindroma često veruju da su sve njihove pobede posledica sreće, slučajnosti ili tuđe pomoći – nikada sopstvene vrednosti. Ako su dobili unapređenje, sigurno je – bio neko bolji od njih, ali nisu imali drugog izbora. Ako su postigli nešto veliko, verovatno im se posrećilo.
Ovaj osećaj nesigurnosti pogađa ljude svih profesija i životnih pozicija, od studenata do uspešnih preduzetnika. I baš zbog toga često umanjujemo sebe – jer se plašimo da zapravo i ne zaslužujemo uspeh koji smo postigli.
PERFEKCIONIZAM
Još jedna zamka u koju mnogi od nas upadaju jeste perfekcionizam. Kada sebi postavljamo izuzetno visoke standarde, sve što uradimo može nam izgledati nedovoljno dobro. Perfekcionisti često umanjuju svoj rad jer smatraju da „može i bolje“. Čak i kada postignu nešto značajno, njihov unutrašnji kritičar im ne dopušta da se osećaju zadovoljno. Umesto da prepoznaju sopstveni trud, oni vide samo ono što su mogli da urade još bolje.
Ovo dovodi do začaranog kruga u kojem se uspeh nikada ne doživljava kao dovoljno vredan, a umanjivanje sopstvenih dostignuća postaje pravilo.
SAMOKRITIČNOST
Ako smo kroz život doživljavali omalovažavanje ili kritiku, vremenom možemo usvojiti taj narativ. Na primer, ako su nam u detinjstvu govorili da – nikada nećemo biti dovoljno dobri, ili ako su nas ismevali zbog ambicija, postoji velika šansa da ćemo u odraslom dobu nositi taj obrazac sa sobom.
Ljudi koji su često bili kritikovani ili potcenjivani često postaju sopstveni najgori kritičari. Bez obzira koliko objektivno bili uspešni, uvek postoji taj unutrašnji glas koji ih podseća da to nije ništa posebno.
KAKO PRESTATI?
Postanimo svesni obrazaca. Sledeći put kada se uhvatimo kako govorimo „Ma, to nije ništa“, zastanimo. Zapitajmo se – da li bismo isto rekli prijatelju koji je postigao isto to? Vežbajmo prihvatanje komplimenata. Umesto – Ma, nije to ništa, recimo – Hvala!. Možda zvuči banalno, ali vežbanje zahvalnosti za sopstvene uspehe pomaže da ih realnije sagledamo.
Napravimo listu svega što smo uradili, bez obzira koliko malo delovalo. Kada vidimo crno na belo, teško je osporiti sopstvenu vrednost. Ako smo konstantno u društvu onih koji nas omalovažavaju, biće nam teško da izgradimo zdrav odnos prema sopstvenim uspesima.
Biti skroman ne znači umanjivati svoje sposobnosti. Možemo biti svesni svog talenta i rada, a da i dalje ostanemo prizemni. Umanjivanje sebe često dolazi iz nesigurnosti. Rad na sopstvenom samopouzdanju – kroz učenje, lični razvoj i promenu unutrašnjeg dijaloga – može nam pomoći da promenimo način na koji vidimo sebe.
Umanjivanje sebe možda dolazi iz straha, nesigurnosti ili životne navike. Nismo arogantni ako prepoznamo sopstvenu vrednost. Nismo manje voljeni ako prihvatimo komplimente. Nismo loši ljudi ako budemo ponosni na ono što smo postigli. Vreme je da prestanemo da se krijemo iza rečenica koje nas sputavaju i da zauzmemo mesto koje nam pripada – bez izvinjenja.
Foto: Pexels