Ne znam koliko pratite ono što danas radi Madonna – lično, biram da budem suzdržana u komentarima iz velike ljubavi prema svemu onome što mi je u životu značila i znači – ali verujem da nikom nije promakla izložba S.E.X. koja je prošle nedelje održana u L.A-u zajedno sa brendom Saint Laurent. Malo je reći da obožavam. Ipak, ovo nije članak o izložbi – niti moja žalopojka što kultnu knjigu nemam (a kada je izašla niko mi je ne bi ni prodao). Na žurci se sjatio svako ko nešto znači i celo novo Saint Laurent pleme (još jedna stvar u kojoj Vaccarello genijalno prati Yvesa). A zatim se, posle svega toga očekivanog, desilo nešto što zaista nisam očekivala: počele su da mi stižu poruke sa forwardovanom fotkom sa žurke koju je Madonna stavila na svoj Insta, a na kojoj je obučena u majicu na kojoj ćirilicom piše „Pizda“.
„Odakle je ovo?“
„Želim ovo majicu!“
„Hajde da odštampamo, nađi nekog.“
Za razliku od nekad opravdanih, nekad neopravdano hajpovanih, modnih „šokova“ poslednjih godina, ovo zapravo i nije šok kao takav. Ali je svakako začuđujuće iz jednog razloga: jedna „obična“ majica inspiriše ljude da je zaista žele, da se sa njom identifikuju svako na svoj način, privlači pažnju na „pravi“ način. A na toj majici piše „Pizda“.
Konkretno se radi o merchu koji prodaje ruski Pussy Riot i kom nije potrebno dodatno predstavljanje. Majica nije ni nova, ni prva (roze verzija sa pisanim slovima je odavno rasprodata). Nije čudno ni to da je nose poznati, niti da je obukla Madonna. Bitna je činjenica kako na nju ljudi reaguju, a ja ne mogu da se ne zapitam: Da li je danas najuticajniji modni komad zapravo pamučna majica?
Vrlo je moguće da jeste – ali to nije samo danas. Istorija pamučne majice zapravo je istorija revolucije društva.
Na svetlo dana legendarno su je pedesetih izvukli Brando i James Dean. Od filma „Tramvaj zvani želja“ gotovo da se lako vuče direktna linija do Prada potkošulje, ali i pamučne majice kratkih rukava kao komada koji se nosi sam za sebe, a ne kao podkošulja. Na početku je bila statement sama za sebe, dovoljno šokantna bez ikakvih natpisa, nisu joj ni trebali. Zatim se pokazala savršenim bilbordom za kreativce i aktiviste svih vrsta i počela da govori, pardon, da grmi.
