Drugarica se nedavno vratila iz Istanbula, propisno podmlađena. U ruci, Jacquemus Le Chiquito, ali gle gle, ovu boju nikad nisam video pre. Istini za volju, verovatno je nije video ni Simon lično jer je opsežna pretraga na Safariju (promptno sprovedena levom rukom još tokom cmok cmok u vazduhu) pokazala da ista nije dostupna ni u jednom od digitalnih hramova luksuzne (pre)prodaje, uključujući i web adresu obožavanog Francuza lično.
OMG, da li je moguće da moja drugarica, prvosveštenica “must have but sold out” religije, nosi l.a.ž.nj.a.k? Ta atavistička misao se osećala u vazduhu više nego Baccarat Rouge 540 u punom liftu.
“Draaaaga, pa šta si ti sve radila tamo?”
Teatralno sam gestikulirao preko smejalica, sisa i struka, ali mi se kažiprst zamrznuo na “ne baš kivi, ne baš lajm” zelenoj mikro torbici koja mi je misterija od trenutka kad sam je tog dana video kako prelazi ulicu kod Pavilliona.
“Ah pa sve i svašta, ali čekaj, što sam našla radnju – imaju sve! Dior tote bag ne shvataš kakve sve… štepane YSL ne provaljuje se da nisu prave, koža san snova… a uzela sam ove četiri male u raznim bojama, pravo da ti kažem lepše su mi boje nego originali…”
Dobro de, i bez ove eksplikacije shvatio sam koliko je srećna što je nabasala na takvu tehnikolor Alibabinu pećinu u kojoj na istoj staklenoj polici ravnopravno drže banku Birkinke i Birkenstock Manolo, ali zašto?
Treba li nam luksuz ako dolazi sa mesta u poređenju sa kojim Lidl deluje kao Hermes Faubourg Saint Honore? Zar nismo kolektivno izevoluirali iz šaneraj majndseta smestivši ga u memoriji negde između Cece i Mire sa perikama i City kluba?
Paradoksalno ali istinito, ovo čak i nije balkanski fenomen. U proteklih mesec dana, NYTimes i The Cut su iz dva različita (ali podjednako pikantna) ugla istraživali globalnu pomamu za dizajnerskom robom diskutabilnog porekla. I jedni i drugi nakon opsežne anamneze našeg kolektivnog ludila zaključuju da stasala Generacija Z daleko ležernije gleda na krivotvoreni logo nego što to čine njihovi arhetipski prethodnici X, Y i (svima za sve krivi) milenijalsi. Odrastajući u “sve što leti se jede ergo sve što gori na Instagramu mi treba” overloadu vizuelnih kodova i brend narativa, njima ne treba kartica sa potvrdom autentičnosti na dnu unutrašnjeg da bi sebi bili “all that”.
A i zašto bi se držali neke etike kad se i same modne kuće sprdaju sa simbolima koji ih hrane – hakujući sopstvenu estetiku kroz hibridne kolaboracije poput Guccisijaga i Fendace (jedno od ova dva se zaista tako zove, i to je urnebes samo po sebi)? Uostalom, neka prvi baci Triple S tešku kao kamen onaj koji može da razlikuje prave Gucci najlonke od onih iz Fashion Rooma.
