Pre nekoliko dana dvojac Diet Prada, iliti poimence Tony Liu i Lindsey Schuyler, obelodanili su činjenicu da se već dve godine sude sa osnivačima i samim brendom Dolce & Gabbana. Naime, Domenico i Stefano su ih tužili za klevetu i to pred sudom u Italiji.
Stefano Gabbana je izgleda umislio da ima jednostavan recept za ovu italijansku krčkalicu: odobriš rasističku reklamu, ostavljaš mizogine i rasističke komentare po društvenim mrežama ljudima koji se zbog te reklame bune (pošto ti nije dovoljno da pljuješ devojke od 20 godina i ostavljaš shit emotikone u komentarima), a onda – kao hrabar, odrastao i zreo muškarac – porekneš da si bilo šta od toga uradio.
Lepo kao i svaki bedni mammone, upreš prstom u nekog imaginarnog ko ti je “hakovao profil”, a onda tužiš i klince sa Instagrama da su ti dužni pola milijarde evra (da, 500 miliona) i odgovorni za to što ti je opala prodaja u (ogromnoj) zemlji koju si izvređao na svaki mogući način.
Da, dobro ste pročitali. Pola milijarde evra (mada mislim da je više), gubim se kad moram da sabiram toliko nula. Razdvojeno po stavkama, Dolce & Gabbana od Diet Prade traže 1 million za samog Gabbanau, 3 milliona za kompaniju, 8.6 milliona zbog otkazivanja revije u Šangaju (nakon rasističke reklame uperene prema samim Kinezima), još 8.6 milliona za troškove zaposlenih, 89.6 milliona koliko su procenili da su nakon ove reklame izgubili na Azijskom tržištu između 2018. i 2019. godine, i – šlag na torti – 450 milliona za saniranje štete nanete imidžu brenda. Ako vam se čini da ovaj spisak liči na neku sprdnju apropo biznismena iz domaće serije, razumem vas.
Diet Prada je pri tome samo jedan (ako i verovatno jeste prvi) Instagram nalog koji je 2018. kritikovao gorepomenutu kampanju. “Internet psi čuvari” kako ih često nazivaju, objavili su zatim i screenshotove komentara koje je Stefano Gabbana ostavljao gde je stigao po internetu, a isto tako i delove navodno privatnih prepiski koje su jednako uvredljive. Kao što sam već rekla, Gabbana i njegov tim tvrde da nijedan komentar nije ostavio on, već da je nalog bio hakovan. Ako ćemo iskreno, to bi zaista bilo jedino logično objašnjenje za onakve ispade ali pod uslovom i samo pod uslovom kada bi ti komentari bili izolovan i usamljen incident. Nažalost, oni su sve samo ne to. Stefano Gabbana je 2018. praktično mesecima bio u rant misiji po Instagramu (ako se sećate, na tapetu su mu bile i Miley Cirus i Selena Gomez).
Priča o hakovanju podrazumeva i to da treba da poverujemo da je profil bio hakovan poprilično dugo, a da niko ništa pod milim bogom nije preduzeo po tom pitanju dok se Stefanu i brendu činila nezamisliva šteta. Nema nikakvih rupa u priči, zar ne?
Dok nismo saznali za ovu tužbu, jedino logično objašnjenje koje bi ga delom oslobodilo odgovornosti bilo bi da je Stefano Gabbana 2018. proživljavao višemesečni nervni slom. Znate, onako kako se to desilo Gallianu, na primer. Ne zaboravite da je John Galliano, nakon jednog ispada pod ko-zna-kakvim opijatima praktično izbrisan sa lica zemlje i pre nego što je istekao taj isti dan. Odrekli su ga se svi saradnici, od Diora pa sve do Natalie Portman koju je doveo da bude zaštitno lice brenda. Svi osim Kate Moss. U redu, opravdanja za anti-semitizam nema – ali objašnjenje za konkretan ispad postoji. I zove se bolesti zavisnosti i burnout.
Da li se ovo može primeniti na Stefana Gabbanu? Teško. Ako je pretpostavka da jeste imao nervni slom, za njom sledi još tužnija petpostavka da nije imao nikog kome je bilo dovoljno stalo da ga zaustavi na putu samouništenja. Osim što ta priča ne pije vodu.
Ono što, nažalost, itekako pije vodu jeste da su se dva čoveka srednjih godina, potpuno nespremnih da snose odgovornost za svoje postupke i postupke svog tima, odlučili da svoj kiks i posledice neprihvatljivog ponašanja svale na “neke nove klince” kao na simbol nekog novog sveta koji ne razumeju. Domenico Dolce i Stefano Gabbana nisu glupi, šta više. Oni svoj brend i svoju klijentelu u dušu znaju (a ako vam treba dokaz, ne tražite dalje od toga da su kolekciju visoke mode r.a.s.p.r.o.d.a.l.i. usred pandemije, što nikom nije pošlo za rukom osim njima).
Njih dvojica su, dakle, neopisivo besni. Na koga? Moj lični osećaj jeste da je u pitanju nešto mnogo više od dvoje ljudi iza jednog Instagram naloga, ma koliko popularan taj nalog bio. Domenico Dolce i Stefano Gabbana su van sebe zato što ih je pregazilo vreme, kako kreativno tako i društveno.
Doba u kom su pomerali granice danas je modni pluskvamperfekat. Editorijali sa Lindom i Christy obučenim poput momaka, Isabella Rossellini sa i bez Madonne, sicilijanske udovice, crkva, seks i tabu. Tabui koje su Dolce & Gabbana rušili više nisu tabui, umesto njih tu su novi aršini koje niti razumeju, niti se sa njima slažu. Zaista je tuga što nisu u stanju da budu ponosni na ono što su uradili u vremenu koje su razumeli – a uradili su mnogo. Umesto toga i dostojanstva koje su mogli da imaju, pretvorili su se u dva ogorčena Gargamela u misiji da Diet Pradi pomrse konce jer im se (verovatno) može. Bilo bi smešno da nije tužno.
Da se razumemo, Diet Prada su mi na početku bili beskrajno zabavni, danas ih posmatram i sa dozom rezerve zbog proste činjenice da su pioniri cancel kulture koju smatram isuviše sličnom linču seljana u crtaću „Lepotica i zver“. Ma koliko volela crtaće, život ipak nije dvodimenzionalna animacija i teško mi je da joj se pridružim onako kako bi to Tony Liu i Lindsey Schuyler od mene želeli. Nisam odani pratilac ljudi koje ne poznajem. To je jače od mene, diletantski geni, šta li.
Ipak, tužba koju su Domenico Dolce i Stefano Gabbana podneli protiv njih je nešto što ne mogu da oćutim. Ova vest u sebi nosi sve ono što ne mogu da podnesem: mizoginiju, svaljivanje krivice, pokušaje zastrašivanja, krivljenje stvarnosti i onaj gorak, gorak ukus koji ostaje u ustima kad god smo svedoci besne i bespredmetne demonstracije moći u koju ne verujemo.
