Vreme je donelo promene u način na koji ljudi kupuju čak i kod nas. Kažem ovo „kod nas“ zato što je Srbija i dalje svetlosnim godinama daleko od e-commerca kakvim ga poznaje ostatak (konzumerističkog) sveta. Razlozi za to su mnogi ali će u vrlo kratkom roku morati da se reše – ukoliko prodavci svih vrsta žele da prežive, da ne kažem napreduju, u skorijoj budućnosti. Naravno, ne leže svi razlozi u samim prodavcima – daleko od toga – ali to je (možda) druga priča.
Bez upiranja prstom, bolje je da se osvrnemo i pogledamo šta se dešava u svetu oko nas. Instagram je trenutno jedna od najjačih platformi koja je u stanju da generiše prodaju menjanjem načina na koji dopiru do svojih korisnika iako se klasična uloga influensera drži na tankim staklenim nogama. To nije novost. Pored toga, mnoge kompanije se okreću tzv retail-streamingu – nekoj vrsti duhovnog naslednika TV šopova koje smo nekada gladali u pola noći – koji se umesto na televiziji sada mogu gledati kada god i gde god to poželite.
Zatim je tu i možda najzanimljiviji novi način kupovine od svih: preko streaming platfromi. Da, govorim o Amazonu, Netflixu, HBO-u &Co. Mogućnosti za interaktivnu kupovinu preko njih praktično su bezgranične iz jednog prostog razloga: način da se napravi engagement sa kupcima praktično je bez ikakvog limita po pitanju product placementa ali i kombinovanja zabave sa kupovinom.
U praksi je jednostavnije nego ova moja poslednja rečenica. Kada govorimo o product placementu, ne treba da idemo dalje od modela koji Netflix već isprobava. Na primer, u seriji “Black Mirror” (epizoda „Bandersnatch“) platforma je gledaocima dala mogućnost da biraju koji kornfleks će likovi jesti za doručak. Praktično su snimljene dve opcije od kojih svaki gledalac može da bira po principu onih “izaberi svoju avanturu” knjiga za decu. Sećam se da sam imala čitavu seriju Disney knjiga po tom principu i mogu vam reći da sam malo koju slikovnicu toliko vrtela. (Da mi je neko kao mlađoj rekao da je kreativna energija Disney studija sistematski uperena na potencijale za pravljenje para (mnogo, mnogo) više nego na priče, optužila bih tog nekog za veleizdaju svega mi svetog na ovom svetu – little did I know).
Sad zamislite da umesto da gledalac pravi (polu)svestan izbor, ta ista kutija kornfelksa nije ništa drugo do green screen u koji se programski ubacuju brendovi cerealija određeni po tome kojoj demografskj grupi pripadate i gde živite? Dakle, jedna vrsta za Srbiju, druga za Japan, treća za SAD i tako dalje, jasno vam je šta govorim. Ko, šta, gde i koliko plati. Jedan princip i bezbroj klijenata za tzv embedded advertising.
Ovu hipotezu nisam izmislila. Tehnologija koja je za ovo potrebna postoji i odavno se koristi u filmskoj industriji. U kombinaciji sa grafičkom tehnologijom poput Unreal Engine 5 koja omogućava renderovanje gotovo savršenih slika u realnom vremenu i programskih media buying tehnologija koje Amazon Media Group već koristi, nalazimo se na godinu-dve od toga da sve postane stvarnost (a da mi, civili, neke stvari ni ne primetimo).
Drugi put prodaje preko streaming platfromi biće povezivanje predmeta koji se nalaze u serijama i svim programima sa šoping funkcijama. U prevodu: gledalac će u svakom momentu moći da klikne i vidi šta se konkretno nalazi na ekranu, bilo da se radi o pantalonama glavne glumice ili svećnjaku u pozadini, a zatim da isti ili sličan kupi. Uz mogućnost otvaranja više prozora u isto vreme, praktično ne mora ni da se pauzira program.
Jasno je da nije bukvalno svaki predmet (a ni sadržaj) pogodan za ovu vrstu nevidljive reklame ali jedan velik deo jeste, a biće ga još više kada se programi budu pravili sa ovom funkcijom u planu. Šta mislite, kako bi mogla izgledati i koliki profit bi mogla doneti neka saradnja između recimo Amazona i klana Kardashian? Ostaviću vas da malo razmislite o tome.
