BURO. ekskluziva: intervju sa Amy Smilovic, vlasnicom obožavanog brenda Tibi

Amy Smilovic nije žena kakvu srećete na svakom ćošku. Kreativac, poslovna žena sa jakim ali nadasve autentičnim prisustvom na društvenim mrežama. Neustrašiva. Da sam za nju znala kao devojčica, želela bih da budem Amy Smilović kad porastem.

Kada sam joj pisala i tražila intervju, pretpostavila sam da će odgovoriti. Ne zato što mislim da sam bogomdani mag modnog novinarstva, nego zato što sam, kao jedna od 13 hiljada ljudi koja prati njen privatan nalog na Instagramu, navikla da direktno komunicira sa pratiocima, onako – jedan na jedan. Ali brzina kojom je odgovor stigao me je iznenadila. Više nego puki znak poslovne ažurnosti, taj gest je najbolji pokazatelj onoga što Amy predstavlja: jednostavnost, asertivnost, spremnost da se iskoristi prilika i istovremeno da se svi oko sebe tretiraju sa jednakom dozom poštovanja.

Svi koji iole vole modu znaju da je Tibi, duhovno čedo Amy Smilovic, jedan od najuspešnijih samostalnih brendova na tržištu. Osnovala ga je iz čiste želje da ima svoj sopstveni biznis. U to vreme je živela u Hong Kongu, volela je modu i znala da crta, pa se pokretanje sopstvene linije nametnulo kao logičan izbor. Čisto poslovan izbor. Jedan od razloga zbog kog brend ne nosi njeno ime je to što je planirala da ga, nakon nekoliko godina, proda. A onda se desilo to da se zaljubila u ono što radi, u kreiranje stvari u kojima ljudi zapravo žele da žive. Polako je oko sebe razvila tim modnih entuzijasta i shvatila da je ne interesuje da izgradi basnoslovno vredan posao ako ne voli svaki komad koji napravi. Danas su joj mnoge žene zahvalne na tome. Pored toga što je postala pojam za minimalistički ali individualan dizajn i odeću u kojoj zaista možete da živite, ona je i primer da se brend može izgraditi na principima koji su na prvom mestu ljudski, pa tek onda i poslovni.

Od početka proizvodite svu odeću u Kini ali uvek na etičan način.

U vreme kada sam započela Tibi, živela sam u Hong Kongu pa je i proizvoditi tamo imalo smisla. Počela sam da radim sa tri mlada čoveka čiji roditelji su se godinama bavili ovim poslom, a oni nisu želeli da upadnu u zamku da proizvode hiljade komada od kojih će dobiti jedan peni na svaki dolar od zarade prodavca. U meni su pronašli nekog ko je želeo da napravi malu liniju, sa dizajnerskim nivoom izrade i u malim serijama. Tako nešto je, u to vreme, bilo nečuveno za Aziju. Blisko smo sarađivali sa krojačima kako bismo ih naučili sve o proizvodnji odeće sa dizajnerskim potpisom. Sa jednom od svojih fabrika sarađujemo više od devetnaest godina i na to smo jako ponosni. Naš atelje se nalazi u Njujorku, tu radi osam krojačica, četiri konstruktora i modelari. Tek kada smo potpuno sigurni da je ono što smo napravili savršeno, šaljemo model u Aziju sa detaljnim instrukcijama za proizvodnju.

Da li mislite da je etički održiv pristup modi moguć i za kupce koji ne raspolažu sa puno novca?

Verujem da jeste, ali da uključuje mnogo manje kupovine i kupovinu polovne garderobe. Mislim da želja za ovakvom vrstom mode ide ruku pod ruku sa željom za kvalitetnom izradom i ličnom kreativnošću. Kao mlada sam mrzela jeftinu odeću, a opcije su mi iz finansijskih razloga bile vrlo ograničene. Izbor je bio ili jeftina odeća ili dizajnirana odeća na sniženjima i second hand prodavnicama. Izabrala sam ovo drugo. Bojim se da danas, potreba da se isprati neki trend često nadjača sve ostale argumente. Način da se ovo spreči, a koji je do proizvođača jeste da se odeća ne pravi za „brzo bacanje“. Postoji određena ironija u tome da neko jede u restoranu koji služi svežu organsku hranu u komadu fast fashion brenda. Bar se ja tako osećam po tom pitanju.

U jednom momentu ste preokrenuli estetiku svog brenda za 180 stepeni. Zašto i kako se ovaj rizik isplatio?

Pa, za početak nije bilo šanse da ostanem konkurentna fast fashion brendovima da sam nastavila putem kojim sam prvobitno krenula. Zato mi je bio potreban jak i smislen razlog zašto bi neko kupio Tibi. Da zavisimo od hira kupaca nikad se ne bi održali u poslu, kad Zara pravi slične modele. I tako sam odlučila da je jedini način da kupci zapravo zavole naš brend to da ja sama, i ceo tim, apsolutno volim svaki komad koji napravimo. Ako ih mi volimo, naćićemo i druge koji su kao mi. Tako je najteži deo posla pao na marketing tim, ne na dizajn. Njihov posao je postao da nađu i dopru do ljudi koji misle na naš način. Odlučili smo da pratimo dizajn koji je prefinjen, inteligentan, moderan i lak za nošenje. Nismo sve od početka savršeno pogađali, ja i sad pravim dosta grešaka, ali sam vrlo iskrena u svemu. Tako su i greške iskrene, a zato nam je lakše da ih prebrodimo i da iz njih učimo.

Vi ne idete za trendovima, vi imate stil. Kako u njega uključujete novine?

To je istina, ne idem za trendovima ali volim stvari koje su nove i moderne, a takve stvari se često pretvore u trend. Najbolji način da inkorporirate nešto novo jeste da uvek kao osnovu koristite komade koji su nepogrešivo vaši. Pre jedno tri godine počela sam da se igram džinsom koji je izbeljen kiselinom. U to vreme mi je bio stvarno čudan, van moje zone komfora. Ali kad sam obukla te izbeljene farmerke sa oversized teget blejzerom, belom majicom i ravnim sandalama, odmah sam se osetila kao svoj na svom. Dakle, kad isprobavate nešto novo, ograničite to na jedan ili dva komada. Ludost nastaje jedino kad se neko od glave do pete preobrati i „prekrije“ trendovima.

Kako ste postigli ravnotežu između rasta i poslovnog uspeha, sa jedne strane, i kreativne kontrole, sa druge?

Nije bilo lako balansirati rast i mogli smo danas biti mnogo veći da smo primili neku spoljnu investiciju. Sa druge strane, mogli smo i propasti da smo to uradili, kao mnogi drugi dizajneri koji su počinjali krajem devedesetih, kao ja. Odsustvo spoljnih investitora znači da morate biti super-pametni po pitanju toga gde i kako trošite novac. To smanjuje i ono što se baci pošto jednostavno ne možete da priuštite da isporučite 200 komada nekog modela dnevno. Na naki način, nedostatak novca vas tera da budete izuzetno fokusirani i društveno odgovorni. Ono što zaradimo, ulažemo nazad u posao. U ovoj trci smo na duge staze.

Koliko je važan taj balans između ličnog osećaja i onoga što je posao kad je Tibi u pitanju?

Jednu stvar sigurno znam: ako pravimo nešto u šta ne verujemo, to neće proći. Zašto onda i suprotno ne bi bilo istina? Ako u nešto lično verujemo, to će uvek biti dobro za posao. Ne mora da znači da će biti ultra-uspešno pri prvom pokušaju (ili drugom, da se ne lažemo), ali ako je vera tu, desiće se ono što treba.

Vaš pristup društvenim mrežama, pogotovo Instagramu je potpuno autentičan. Stalan je, uvlači nas u razgovor, a teme se kreću od dnevnih kombinacija do iskrenih poslovnih saveta.

Moj Instagram je organski izrastao u ono što je sad. Prvo mi je bilo prirodno da dajem savete o tome šta sa čim obući, a onda i da dajem poslovne savete. Ali poslednjih 6-8 meseci se osećam dovoljno sigurno u sebe da ponudim svoje mišljenje i drugima. Uvek sam jako čuvala svoju privatnost pa je ovo velik iskorak za mene. Kada nešto kupujem, podržim nečiji posao, uvek tražim njihovu priču, kako su stigli tu gde su. Da li je neko autentičan, ili se radi o velikoj korporaciji koja se izdaje za nešto što nije? Nedavno sam se zapitala „šta ja to radim, dođavola?“. Mi smo pravi. Imam neverovatno raznoliku grupu individualaca sa kojima radim svaki dan, nikada nismo uzeli novac od nekoga, sve smo uradili sami – zašto nikome ne pričam o tome? Mladi dizajneri, posebno, treba to da čuju. Oni se vrlo lako upetljaju u velike poslovne ideje i prezentacije finansijerima. Zato se trudim da im pomognem, pokažem kako sam ja radila stvari, a da pri tom ne pridikujem ili im govorim da nešto moraju. Jedino strogo pravilo koga se držim na svom Instagramu je da ne nudim besmislena opažanja i mišljenja i da nekom sudim. Privatno imam vrlo jake stavove o nekim stvarima ali Instagram je ipak jednostran. Iskustvo me je naučilo da svaka priča uvek ima (najmanje) dve strane. Pošto njihovo izlaganje nije moguće na Instagramu, držim se modnih saveta i priče o tome kako se vodi modni posao.

Volim šta su društvene mreže uradile za modu. Ljudi misle da se trendovi smenjuju brže nego ikad ali to jednostavno nije istina. Ranije, ako ste hteli da probate da napravite nešto novo i prodavnice nisu to uspele da prodaju na svoj način – baksuz, ali to je to. Danas imate na raspolaganju toliko kanala kojima možete da predstavite model u koji verujete, kako različito građene žene mogu da ga nose, kako se uklapa u njihov život. Mnogo volim da gledam šta drugi nose: Leandra Medine, naravno, Ellie sa Slip into Style, Tamu McPherson, Crystal Anderson, Julie Pelipas, Candice Lake, Linda Tol, Lisa Folawiyo i drugi.

Da li postoje neki kreativci kojima se divite zbog načina na koji pristupaju dizajnu i poslu?

Julian Schnabel. Divim se načinu na koji menja svoj stil u zavisnosti od raspoloženja i vremena, bez obzira na to koliko je to dovodilo do ludila galeriste koji su želeli da ga strpaju u određenu kategoriju. Patti Smith je takođe jedna od njih, zatim pisci Jhumpa Lahiri i Ayn Rand. Producenti Wendy Finerman i Dr. Dre. Volim sve ove jake individualce. Svi oni veruju u nešto i imaju ogromnu strast prema životu. Ne sede skrštenih ruku i ne čekaju da im se nešto desi.

Komunikacija sa kupcima Vam je jako važna.

Super-važna. Ponekad mi neko iz mog dizajn tima donese neverovatno što je napravio/la, i budu jako uzbuđeni i puni entuzijazma ali ja kažem ne. Ako ne razumem neki komad sama, i ne bih ga nosila, nećemo ga praviti. Često takav komad ostane kod mene u kancelariji, a oni mi šalju slike da mi detaljnije objasne zašto su nešto napravili. Ponekad se, posle nedelju ili dve, predomislim i počnem da vidim stvari njihovim očima i zaljubim se u taj isti komad. Ako meni treba objašnjenje, komunikacija, zašto ne bi trebala i kupcu? Zato se trudim da im to i pružim, logično mi je.

Koliko povratnih informacija zapravo razmotrite ili usvojite?

Nemoguće je sve usrećiti, i zato prihvatam feed back samo ako se sa njim slažem. Ako se ne slažem, pa se onda predomislim na osnovu nečijeg tuđeg mišljenja, to je kao da puštam nekog drugog da dizajnira liniju, koja bi odgovarala nekoj drugoj komaniji, a ne Tibi. Bilo je slučajeva da mi mušterija kaže „da je samo malo kraće, nosila bih to svaki dan“, i ponekad shvatim da je to istina. Uvek govorim drugim dizajnerima da, ako će da slušaju svoje kupce, budu sigurni da su to zaista njihovi kupci. Mnogi to pomešaju sa svakim ko ima mišljenje o njihovom dizajnu. To nije istina, budite sigurni da vole vašu estetiku. Ako ispred mene stoji žena koja želi da se oblači seksi na jedan očigledan način, žao mi je, ali stvarno neću uslišiti njenu molbu da dodam šljokice u boji i visok šlic.

Kada je sam dizajn u pitanju, da li se izazovi sa kojima se sada susrećete razlikuju od onih ranije?

Glavni je taj da nastavim da pomeram svoje granice i granice svog tima. Danas nema mesta za pravljenje prosečne odeće. Moramo da imamo pravu vezu sa svakim komadom koji napravimo. Isto tako moramo jako da se trudimo da ostanemo originalni. Upravo sam morala da odbacim celu kolekciju nakita zato što je poznati dizajner pre mene izašao sa sličnim oblikom i makar i sumnja na kopiranje može ozbijno da ošteti reputaciju.

Kakav je proces kada započinjete novu kolekciju?

Moj dizajnerski tim i ja prvo pokušamo da uobličimo ono što u tom trenutku osećamo. Pod utiskom smo? Puni samopouzdanja? Srećni? Kako želimo da nam odeća pomogne, ili da prenese šta je to zbog čega se odlično osećamo? Kada to stavimo na papir, ostatak uglavnom teče, bukvalno se nađemo svi na istoj strani. Ono što se desi jeste da počnemo na isti način da reagujemo na slike (umetnost, okolinu, boje) i oblike. Posle tog sastanka, napravimo paletu boja pošto ona zaista diktira izbor materijala i ključnih oblika za kolekciju.

Na kojim komadima gradite svoju garderobu? Da li se često menjaju ili se uvek vraćate istim?

U smislu kategorije, ne menjaju se nikad. Sako, majica, farmerke i pantalone. Ali menjaju se po pitanju proporcije. Jedne sezone to može biti oversized, sledeće uzano, nekad sa ekstremno visokim strukom, nekad opušteno i vrećasto.

Sve komade sa potpisom Tibi savršeno nosite i lična veza sa njima je jasna. Sa druge strane, kreirate za posebno malo pleme Tibi žena koje se sve međusobno razlikuju. Šta mislite da im je zajedničko?

Nit koja spaja sve Tibi žene i muškarce jeste želja da se istovremeno i uklope i istaknu. Žele da im bude udobno, da ne odudaraju mnogo od svoje okoline ali nikada neće pristati da budu komformisti. Isti look koji svi ostali nose od glave do pete bi ih bacio u očajanje. Ali stilizovati neki komad koji svi nose na drugačiji način, to je već dobra stvar. Ljudi koji nose Tibi stavljaju znak jednakosti između oblačenja i života, za njih je to način da iskažu svoju kreativnost. To su ljudi puni strasti, obično imaju stav o svemu, samo ih pitajte. Postoji izreka da „tiha voda roni breg“. Tibi pleme se može opisati kao ta tiha voda.