Košarkaški klub Split, od svog osnivanja 1945. godine, je mnogo puta menjao ime, no ljubitelji „igre pod obručima“ splitske košarkaše su najradije zvali Žuti, dok se u danima najvećeg ponosa i slave, na prelazu s osamdesetih na devedesete, s tribina orilo Jugoplastika. Bilo je to vreme kada su splitski košarkaši vladali evropskim parketima nižući naslove prvaka, ostavljajući svet u čudu i ispisujući istoriju. Upravo u čast te magične ere koju su krojili košarkaški virtuozi poput Tonija Kukoča i Dina Rađe, adidas je u saradnji s nemačkim lancem sportske opreme BSTN Store lansirao dva retro modela adidas Forum High patika s natpisom „Jugoplastika“. Limitirana linija u trenutku je razgalila sve nostalgičare, ljubitelje old school estetike i zaljubljenike u košarku, a nagađa se da je hajp koji trenutno vlada tek najava za kolekciju koja bi trebala da se pojavi u prodaji sledeće godine.
No, priča o Jugoplastici nije samo priča o zlatnom sjaju jednog košarkaškog kluba niti priča o patikama koje svi danas žele, to je priča o jednom drugom vremenu, o radu, stremljenju ka Zapadu, globalnoj prepoznatljivosti i ženskoj emancipaciji. To je priča je o komunističkom društvu u kojem se maštalo o kapitalističkim tekovinama, priča o vremenu u kojem se s gramofonskih ploča orio glas Zdenke Vučković i himna konzumerizma „Tata kupi mi auto, bicikl i romobil. Kupi mi medu i zeku, kolica Jugovinil“. Od osnivanja 1952. godine pa sve do devedesetih i sloma Jugoslavije, priča o Jugoplastici bila je priča o uspehu. Tih ranih pedesetih godina, Juga je bila tipična komunistička zemlja u kojoj je vladala teška industrija i u kojoj se kupovalo na crtu, a plastika je bila nešto novo, nešto što je podsećalo na prosperitetni, moderni i dekadentni Zapad. Kao i većina dobara s tog magičnog Zapada, plastika je bila simbol slobode. U tom okruženju, iz fabričkog giganta Jugovinil izdvojila se Jugoplastika, društvena firma za proizvodnju plastičnih masa i tekstilnih proizvoda, a na fabričkim trakama Jugoplastike poslove su dobile hiljade žena. Bilo je to vrlo neobično za jedno patrijarhalno društvo u kojem su u teškoj industriji, na brodogradilištima i u čeličanama, radili isključivo muškarci, a žena je vodila sve poslove vezane za kuću osim posla koji se odnosi na finansije. No, s Jugoplastikom se i to promenilo, a Jugoplastika je u zlatnog diva izrasla upravo na ženskim leđima. Na vrhuncu slave imala je 13.000 zaposlenih, a dve trećine bile su upravo žene. I to ne samo u proizvodnim pogonima, već i na visokim menadžerskim i direktorskim pozicijama.
