Kada su crni kvadrati na društvenim mrežama od pre skoro nedelju dana u pitanju, možda će neko početi da gunđa (ili već gunđa) o tome kako “ne valja kad uradiš, ne valja kad ne uradiš”. Ispalo je da je kolektivno crnilo na Instagramu uz korišćenje #blacklivesmatter praktično tog dana blokiralo protok informacija. Evo, odmah ću reći: ja sam bila za to da se BURO. priključi akciji i i dalje mislim da je to bilo ispravno. Vesti su ponovo “potekle” u roku od 24 sata, da se ne lažemo, a sa druge strane činjenica da se ogroman broj ljudi susreo sa iznenadnim prekidom u svom omiljenom načinu bega od stvarnosti je sigurno imala određeni efekat skretanja pažnje na globalno važno društveno pitanje. I da, imali smo neki osećaj solidarnosti. Ne poričem činjenicu i da je veliki broj ljudi fejkovao i “zacrnio se” takoreći po istom principu kao što ona poslovična žaba digne nogu zato što je videla da se konj potkiva. Idealno? Nije. Ali je zaista daleko od tragedije, a definitivno je bolja varijanta nego da je te iste ljude psihologija mase ponela da pale knjige, složićete se.
To je vrsta aktivizma koja je neophodna i danas, U prevodu: ili ćete se ponašati kako treba ili ćete ostati bez sredstava.
Ipak, teško je ostati imun na pomodarstvo u aktivizmu. Ono ostavlja zaista gorak ukus u ustima, a nigde ne više nego kada se radi o organizacijama koje čine osnove i deo nekog (trulog) sistema. Moda je, po ovom pitanju, kriva. Brendovi su tek kada je postalo jasno da se priča o rasizmu neće zaustaviti i gurnuti pod tepih u roku od nekoliko dana, požurili da se brže bolje deklarišu kao pripadnici “prave strane”. Problem leži u tome da jako mnogo njih to – nije. Na stranu neverovatni postovi na nalogu Dolce & Gabbana koji su toliko očigledno groteskni da ne znam ni da li zaslužuju duži komentar. Uz neke svetle primere – kao taj da je Adidas repostovao Nike kampanju „For Once Don’t Do It“, kao i sve veći broj insajdera iz kreativnih industrija koji na svojim nalozima šeruju naloge kreativaca crne boje kože koje bi trebalo podržati, a za koje mnogi od nas ne znaju – kada govorimo o modi kao industriji ona nije daleko odmakla. Ako je brend Celine poslednji put postavio osobu koja nije bele boje kože na Instagram 2019.godine, šta nam onda u praksi znači deklaracija solidarnosti? Absofuckinglutely ništa.
Kokretan Celine primer je posebno ironičan kada se uzme da je Hedi bio štićenik Yves Saint Laurenta koji je prvi dizajner ikada koji je na pistu u Parizu postavio crnu manekenku. Godina je bila 1962, a njeno ime Fidelia. 1988. godine, taj isti Yves Saint Laurent je pretio francuskom izdanju magazina Vogue da će povući sve oglase ukoliko Naomi Campbell, koja tada nije imala iza sebe više od dve-tri kampanje, ne dobije svoju prvu naslovnu. Naomi je svoju prvu Vogue naslovnu dobila zahvaljujući njemu, što je nebrojeno puta ispričala. Upravo to je vrsta aktivizma koja je neophodna i danas, u prevodu: ili ćete se ponašati kako treba ili ćete ostati bez sredstava. Ovakva vrsta ucena je, nažalost, jedina koja pali u situacijama kada neko nema ni impuls ni želju da “uradi pravu stvar”.
Abloh, Olivier Rousteing u Balmainu i Rihanna su jedini ljudi crne boje kože koji se nalaze na čelu velikih modnih kuća. Let that sink in.
Toliko godina kasnije, u modi se i dalje vode rasprave o tome da li je Virgil Abloh, jedan od retkih kreativnih direktora crne boje kože, bukvalno whitewashavao svoj dizajnerski tim u Milanu (ironično za njegov brend koji se zove Off-White). Gucci, sa svoje strane, ne bi nikada verovatno ni spomenuo Dappera Dana da nije bilo ozbiljnog straha od odmazde na društvenim mrežama. Lista se samo nastavlja. Modni brendovi nemaju nikakav problem da unovče elemente crnačke kulture, bila ona urbana ili tradicionalna. Pogledajte samo street wear boom, a onda promislite koliko je iz celog koncepta “pozajmljeno” bez ikakve namere da se bilo šta da zauzvrat.
Ok, ako javno prepoznavanje smatramo prvim korakom osvešćenja, kako se iz teorije prelazi u praksu?
U trenutnoj situaciji, prvi i neodložni korak su svakako donacije. Iz nekog razloga, donacije za Notre-Dame su se slile u roku od nekoliko dana i to u takvoj meri da se sada neki odgovorni ljudi pitaju da li ih zapravo, previše. U slučaju Black Lives Matter stvar je drastično drugačija. Protekli su dani, tokom kojih su mnoge modne kompanije sa pravom i prozvane za svoje postupke, pre nego što je o donacijama uopšte počelo da se priča, a iznosi za koje se zna da su uplaćeni su neuporedivo manji. Za samog Virgila Abloha procurela je, sada znamo lažna, informacija da je donirao $50. Kasnije se ispostavilo da je suma bliža $20.000, kao i da nije konačna.
Ne zaboravite: rasizam kao takav nije problem Amerike, već problem celog ljudskog roda.
Brend Glossier je, na primer, donirao pola miliona dolara organizacijama koje se bave rešavanjem pitanja rasnih nepravdi i još pola miliona namenio kao novčanu pomoć beauty brendovima koje su osnovali i drže crnci.
Abloh, Olivier Rousteing u Balmainu i Rihanna su jedini ljudi crne boje kože koji se nalaze na čelu velikih modnih kuća. Let that sink in. Samo njih troje. Modne kompanije treba da počnu da zapošljavaju ljude koji nisu bele boje kože na visokim pozicijama (na nižim ih, naravno, ima).
Potrebne su i inicijative za školovanje iz jednog vrlo jednostavnog razloga što klasne razlike imaju ogroman uticaj na ulazak, i kasnije, uspeh u ovako elitističkoj industriji kakva je modna. Gucci je nedavno oformio program stipendija za jednogodišnje stažiranje učenicima iz neprivilegovanih sredina u njihovom dizajn studiju u Rimu, što je solidan korak dugoročno gledano ali, ponavljam, isprovociran prethodnim gafovima poput pulovera sa likom crnca. Novi koncept najpoznatije modne škole u Parizu svakako je za pohvaliti.
Krajnje je vreme da modni brendovi i cela industrija urade (mnogo) više od verbalne podrške. Zasucimo rukave i pridružimo se borbi protiv rasizma svuda u svetu. Ne zaboravite: rasizam kao takav nije problem Amerike, već problem celog ljudskog roda.
