Pre neki dan, tačnije u ponedeljak 29. marta, kompanija Nike podnela je tužbu protiv kompanije MSCHF povodom kontroverzne verzije modifikovanih patika Nike Air Max 97s koje je MSCHF izbacio tog istog dana u saradnji sa reperom Lil Nas X-om. Naime, serija od 666 pari modifikovanog legendarnog modela nazvana je “Satan Shoes”, ukrašena je pentagramom i biblijskim stihom o izbacivanju Satane iz Raja, ima đon u kom je ljudska krv (ok, puno boje i po kap krvi zaposlenih u kompaniji al’ bolje zvuči bez objašnjenja) i rasprodala se gotovo odmah, uprkos ceni od 1,018 dolara po paru. Ne, ne znam odakle im tih 18 dolara na kraju ali znam da me ne čudi (jeftina?) provokacija.
Pre skoro dve godine pričali smo Imranu Moosviju i tome koliko je bootlegging fenomen ukorenjen duboko u određenim modnim krugovima – pogotovo onim koji su na papiru alternativni ali pored očekivane hermetičnosti gaje i vrlo visoke cene što im na neki način oduzima pravo na ironiju i/ili istinsku originalnost kojoj često teže.
Istina jeste da sam poprilično gruba u ovoj oceni i argument da su legendarni motivi pop kulture – bilo da se radi o nekom logou ili fotografiji Fride Kahlo – opšte dobro, realno pije vodu. Istorija mode je svakako puna priča o velikim dizajnerima ali je isto tako progonjena plagijatorima. Ipak, u svom tom haosu između kreativnih genija koji su osnivali i vodili modne kuće i mora nelegalnih kopija, mogu se pronaći i neki lažni ali bizarno interesantni komadi. Upravo takvi su bili oni sa potpisom Dapper Dana ili gorepomenutog Moosvija.
U istoj grupi danas se kreću plagijatori kao što je Sports (Johnny) Banger (Britanac koji je nakon godina rada “na svoju ruku” stigao do toga da ga bude poznat kao UK bootlegging king i da ga za ograničenu seriju angažuje brend Tommy Hilfiger kojim se inače besomučno “inspiriše”), Ancuta Sarca koja se bavi prepravljanjem luksuzne obuće i prodaje na ozbiljnim luksuznim e-commerce sajtovima ali i kompanija MSCHF koja vas na Instagramu moli da ih – gle čuda – ne pratite.
Reč “plagijator” koristim kao pandan engleskoj “bootlegger” koja u bukvalnom prevodu znači krijumčar ali se termin “bootlegging” naširoko koristi za nelegalnu proizvodnju, prodaju i distribuciju dobara pa danas, u našem hiper-povezanom modnom svetu, može da označava bukvalno sve od kopiranja logoa pa sve do pravljenja hibridnih komada brendirane odeće, bez saglasnosti brenda, naravno.
“Kada plagijarizujem neki brend, to može da se završi na nekoliko načina,” izjavio je Johnny Banger. “Oni će ili da počnu da sarađuju sa tobom, ili da te tuže, mogu da te stave na crnu listu ili da ti pošalju patike na poklon.” U njegovom slučaju sa brendom Tommy Hilfiger, priča za sad ima srećan kraj. Za neke brendove ovo je način da ostanu u koraku sa vremenom i upravo to je razlog zbog kog se velik broj poznatih marki ali i concept storova priklanja ideji da neko sa strane interpretira njihov logo ili zaštitni znak.
Na kraju krajeva, u dobu interneta hibridnost postaje neminovna odlika praktično svega. Manjak subkultura ostavio je prazno mesto koje na svoj način zauzima upravo plagijarizam ove vrste zato što globalna potreba ljudi da pripadaju nečemu postaje sve jača.
Kada se ovo spoji sa činjenicom da je velik broj mainstream brendova potpuno izgubio osećaj za stvarnost i ljude od krvi i mesa, dolazimo do toga da je bootlegging zapravo način da brendovi ponovo dobiju neko lično značenje. Rečju, bootlegging dolazi iz “običnog naroda” koji ponovo prisvaja moć logoa.
Ovako postavljen, ceo koncept itekako ima smisla ali ne znam koliko je cela stvar primenljiva na nedavni primer iz naslova: ne tako davno njujorški kreativni kolektiv MSCHF je bukvalno skršio internet svojim modelom Birkestock sandala napravljenih od rasparčanih Hermès Birkin torbi. Istina, napravljeno je svega 10 pari, a cena im je išla i do 76.000 dolara za jedan (u zavisnosti od kože i veličine), pre svega ovoga MSCHF je izbacio fejk Nike kolaboraciju sa svetom vodicom u đonu (pa je varijacija na Satana temu realno sasvim očekivana) ali i izmišljenu saradnju dva kultna ali potpuno suprotna brenda Chanel No.5 i Axe Body spreja.
Na ovom nivou, plagijarizam bi se gotovo mogao uporediti sa jezikom memova. Svi poznaju njegove simbole, nevezano za to u kom se delu sveta nalaze – iako bi se moralo napomenuti da se ovo “svi” uglavnom odnosi na generaciju Z i eventualno milenijalse – i sam hashtag #bootleg ima preko 46.5 miliona pregleda na TikToku.
Ako posmatrate sve ovo iz ugla kupaca, čini se da oni nikada nisu imali veću potrebu da pripadaju nekom plemenu. Brendovi svih cenovnih rangova mogu da se upuste u svoju plagijatorsku avanturu i to je jedan od najprimamljivijih aspekata ali bootlegging u svom izvornom obliku akcenat stavlja na autentičnost stvaraoca, a kad se on udruži sa brendom priča postaje pomalo apsurdna. Začarani krug uskakanja samom sebi u usta koje, u krajnjoj liniji, nema nikakve veze time koliko novca imate ili ne. I zato vas ponovo pitam: Da li biste platili $76.000 za par Birkenstock sandala od Hermès kože, čak i kada vam to ne bi predstavljalo neki trošak?
