Povezano
Ona voli satove i uživa da zaviruje u njihove tajne. Upoznala sam je upravo želeći jedan stari sat. A onda sam zavolela njenu priču i poreklo male časovničarske radnje čija je danas ponosna vlasnica. Marija Nikolić poznata je verovatno svakom kolekcionaru i ljubitelju satova u regionu. Jer, ona je pravi ekspert. Ispričaće vam priču o gotovo svakom omiljenom modelu sata koji ste negde videli ili poželeli.
U njenoj radnji se intenzivno oseća prisustvo porodične tradicije. Marijin tata Mladen je bio poznati beogradski časovničar i decenijama je vodio radnju u Starom Merkatoru. Ko zna koliko satova je tu pronašlo svoj novi život. Dolazili su da zamene kaiš, bateriju ili ako sat stane. Moj deka je govorio „idem kod sajdžije”, kao da ide na kafu. Vlasnici zanatskih radnji su nekada bili kao deo porodice. Tu se dolazilo na kafu i razgovor, da se popriċa o aktuelnim temama.
Strast prema satovima počela je u Parizu gde je Marijin tata proveo četiri godine učeći ovaj stari zanat. Onda dolazi onaj deo života o kojem teško pričamo i još teže prihvatamo. Tata se razboleo. Marija ga je odvela u Pariz da još jednom vidi kadrove iz nekog njegovog davnog filma.
Preuzela je tatinu radnju i zavolela taj posao kao deo svog identiteta.
Obilasci Pariza za Marijom
Naravno da se nastavak priče dešava danas u Parizu. Ovaj put sam ja poželela da odem tamo sa Marijom. Htela sam da vidim kakve će sve priče o satovima i njihovom životu da se dese u Parizu. Ipak, najviše sam se radovala pričama i sećanjima koja sama krenu da izviru, kao fontana.
Napravila sam nam detaljan plan za Pariz. Obilazile smo renomirane časovničarske radnje, buvljake za lokalce, galerije, knjižare. U razgovoru sa vlasnicima radnji Antoine de Macedo i Charly čule smo priče o tradiciji njihovih radnji, o modelima satova koji se teško pronalaze, a onda uzdisale gledajući zaključane lepotice u vitrinama. Marija je bila uzbuđena kao da je napokon zakoračila u onaj deo sna koji je dugo priželjkivala. A ja sam se osećala kao u muzeju, na mestu gde su izložena neverovatna umetnička dela. Komplikovane persone – satovi, sa delikatno dizajniranim detaljima koji se pamte.
O prolaznosti i značenju vremena
Odmor u parku pored vode. Ne smetaju nam turisti okolo. Svi kolektivno ćutimo, kao da se znamo i poštujemo tudje unutrašnje razgovore.
Kad dođe momenat, pričamo dalje, a najviše o emotivnoj vrednosti satova. Rekla mi je da voli da vidi kad je neko zaista srećan kada kupi sat koji je dugo želeo. Kod nje sam prepoznala nešto neodoljivo privlačno: ona zaista radi ono što najviše voli i cela je tome posvećena. Kad smo izašli iz jedne časovničarske radnje, nakon isprobavanja nekih njenih omiljenih satova, Marija mi je pokazala ruku: „Vidi, još uvek se ježim“.
Oči pune suza, naježena i u oblaku sreće. Dok smo tumarale po Parizu, razmišljala sam kako joj se sigurno vraćaju slike kada je s tatom prolazila tim istim ullicama. Da li ga vidi negde u staklu nekog izloga? Da li joj se smeška iza neke vitrine sa satovima?
Razmišljala sam o jednostavnosti i uživanju u životu koju je nasledila od njega. Ali i o smislu za lepo i ženskoj hrabrosti koju je nasledila od mame. U njoj pronalazim specifičnog kustosa, naratora i učitelja. Pored nje se osećam sigurno jer ona i voli i poznaje satove, sve njegove karaktere, prošlost i budućnost. Kada želimo da posedujemo nešto tako vredno, važno je da znamo ko je osoba koja će za nas pronaći taj predmet, da je slušamo i verujemo joj. Ona je kanal preko koga ćemo se povezati sa našim novim dragim predmetom koji otkucava vreme.
U Parizu vreme nikada ne stoji
Satovi su kao mala nežna, sofisticirana bića. Treba ih čuvati i paziti sa posebnom pažnjom. Neki imaju zanimljivo poreklo. Kod nekih vidite posebne dorade, dijamante ili zlatne kazaljke. Ima satova sa nemirnom energijom koji su promenili mnogo vlasnika ili onih koji su pripadali samo jednom čoveku.
Priča o satovima, nikada nije samo priča o predmetu koji pokazuje vreme. To je i priča o ljudima koji su ih nosili i onima koji su nam ih ostavili, ali i o vremenu koje pokušavamo da sačuvamo.
U Parizu vreme nikada ne stoji, iako mi ponekad želimo da zaustavimo vreme, kad smo bili srećni ili prosto, prisutni u trenucima koje ne želimo da zaboravimo.
Hvala, Marija.
Fotografije: Emilija Stanišić