Pitanje je sad…
Da li se neko seća dodatka Collezioni u italijanskom izdanju magazina Vogue iz devedesetih? Onog sa pravilno poređanim sličicama sa revija? Rođeni za vreme i posle te dekade, neka sednu, čekaju ih šokantne vesti: jedini način da saznate nešto o revijama i nedeljama mode, kada sam ja bila klinka, bilo je a) da lično budete tamo ili b) da nađete info u magazinima koji se nisu prodavali u Srbiji. Ok, ko hoće, nađe način. Ovo pišem ne da bih dala na značaju svojoj preteen tvrdoglavoj glavi koja je nalazila švercere garderobe da joj donose gorepomenuti Vogue, nego da pokušam i sama da se setim kako su stvari nekada izgledale. A izgledale su tako da je odeća na pistama bila najveći, ako ne baš apsolutno jedini, fokus Nedelja mode. Znalo se, naravno, i za ljude iz medija – Suzy Menkes i Hilary Alexander, Annau Wintour, kao i za vanvremensku i božanstvenu Francau Sozzani. Ali glavne zvezde su bili dizajneri i modeli, a zajedno same revije. Urednici i novinari su bili daleko ozbiljnije figure. Ljude za koje niko zapravo nije znao zašto se muvaju okolo, niko nije ni zarezivao.
A onda se, u septembru 2005. godine, pojavio Scott Schuman i njegov blog The Sartorialist i dao novo značenje izreci “ceo svet je pozornica”. Nemojte se mrštiti što ne spominjem kao prvog Billa Cunninghama. On pionir jeste bio, ali nije bio tvorac masovnog pokreta koji se pretvorio u stihiju. Razlika izmeću njih dvojice? Najveća je verovatno u tome što je Scott počeo da radi u vreme interneta. Sećam se i prvih godina street style fotki, pogotovo Schumanovih (a posebno volim i knjigu sa posvetom i njegovim potpisom). Na njima se nije radilo o modi, radilo se o stilu. Mogli ste da vidite nečiju ličnost kako isijava, različitost i izraz. Imena lica koja su se ponavljala smo naučili kasnije. To su uglavnom bili insajderi industrije poput Yasmin Sewell, Taylor Tommasi Hill, Garance Doré, Elisa Nalin, Giovanna Battaglia, Anna dello Russo i moćna ekipa iz francuskog Voguea.
Iskrenost je najbolji način da sami sebi date moć. Iskrenost. Ključna reč stila, ma koji stil to bio
Vremenom je, malo po malo, fokus podeljen, a na ulicama ispred mesta održavanja revija bilo je jednako ako ne i više fotografa nego unutra. Na lokacije su se sjatili i oni koji treba da budu tu, i oni koji samo žele da se slikaju, a koji nisu ni u blizini neke od lista za ulazak, a kamoli na njima. Više, luđe, šokantnije. Savršen način da se domogne pažnje, a vremenom i lajkova.
Sa izuzetkom onih koji su autentično pripadnici bilo kog stila – od over the top do minimalizma – u relativno kratko vreme sve se skovitlalo u vrtlog poprilično fejk samopromocije. Reči “ikona stila” ne znače više ništa, pošto 90% onih koji se (sami) danas tako nazivaju jesu čist trend i ništa više od toga. A svaki trend mora da prođe.
Ipak, tokom poslednjih sezona, stvari se polako menjaju. Nije ni čudo što street style svih nedelja mode počinje da liči na Kopenhagen, koji obožavamo. Kopenhagen je simbol spontanosti i ležernosti u vremenu kada je postalo normalno videti wannabe persone u grudnjacima tokom NYFW za vreme snežne oluje, samo da bi bili fotografisani. Kada insajderi koji zapravo rade za vreme revija, odbiju da igraju igru, to konačno oslobađa pritiska prosečnog ljubitelja mode. Iskrenost je najbolji način da sami sebi date moć. Iskrenost. Ključna reč stila, ma koji stil to bio.
Glavne zvezde su bili dizajneri i modeli, a zajedno same revije. Urednici i novinari su bili daleko ozbiljnije figure. Ljude za koje niko zapravo nije znao zašto se muvaju okolo, niko nije ni zarezivao
Brendovi se trude da se ukrcaju na opšti trend “nedoterivanja”. Sve više kampanja prikazuje “nesavršenosti”: Gucci nam je servirao sve samo ne savršene zube, kompanije koje proizvode brijače slikaju dlake… Najzad, u prvom redu revija, ovaj povratak na autentičnost je imao efekat kao kada igla dotakne balon – pritisak se smanjuje. Ponovo je ok raditi svoj posao umesto da se vreme provodi u isprobavanju, presvlačenju i poziranju. A kada it devojke poput Alexae Chung počnu da postavljaju svoje fotke u farmerkama i džemperima sve sa objašnjenjima da u takvoj garderobi provode najviše vremena, jasno vam je da je fejk teatralnosti doterivanja odzvonilo. Nadam se da ćemo i dalje uživati u onoj autentičnoj.