Sara Savić je nedavno izazvala vrevu na Instagramu kada su počele da cirkulišu editorijalne fotografije njene autorske kolekcije Uporište. Ova modna kolekcija sačinjena je od transformativnih komada od viskoze, svile i lana prikazani serijom fotografija kroz koje žene obavljaju svakodnevna posla na selu.
Ovo su devojke iz grada, ali njihova postavka u ovom okruženju nije neočekivana – one spajaju prošlost i sadašnjost, a Sarini višeslojni komadi ukazuju na to da je i dalje moguće razmišljati izvan utemeljenih modnih okvira i oslikati novu interpretaciju senzualne ženstvenosti.
Saro, kako bi ukratko opisala kolekciju Uporište?
Kolekciju Uporište bih opisala više kao povratak u neku davniju prošlost, zato sam je i tako oslovila. Predstavljam je kao jednu bazu iz koje uzimam ženu i odevanje za rad na selu. U samom idejnom procesu dobija potpunu promenu i modernizaciju sa baziranjem na određene segmente, i sve to prebacujem u današnjicu.
Za novu kolekciju se igraš sa manipulacijom i kombinacijom različitih materijala. Kako si došla do te ideje i koliko je teško tehnički da se sprovede?
Zapravo, to je bio moj omiljeni i najzahtevniji deo. Ideja je bila da izazovem sebe i svoje mogućnosti. Izazovan je proces u kom drapiraš različite materijale drugačijih tekstura i boja na lutki i vagaš. Nekad je taj proces trajao danima, setim se samo koliko sam puta bacila skoro pa završen komad pa kretala ispočetka. Tehnički su mi poneki komadi baš predstavljali izazov poput asimetričnog, bež topa koji ide iz šreha, kao i možda moj omiljeni komad iz kolekcije, pantalone napravljene od tri različita materijala. Mada, na kraju, čitav taj proces je bio značajan za mene.
Koliko se razlikovao proces kreacije za tvoju debitantska kolekcija Intertwining u odnosu na Uporište?
Prva i druga kolekcija se veoma razlikuju. Druga kolekcija je veliki korak dalje u smislu tehničkog dela izrade i samog pristupa ideji. Mislim da sam se više oslobodila i spoznala sebe i pravac u kom želim da idem, više sam se bazirala na materijale i da njihovim kombinovanjem prikažem ženu kao nezavisnu, hrabru, odvažnu, žustru i temperamentnu. Sama organizacija čitave realizacije je bila naprednija u odnosu na prvu kolekciju. Sada, u stvari vidim koliko je amaterski urađena prva u odnosu na ovu sada, iako možda grubo zvuči, veoma mi je važno to viđenje, jer negde dokazujem sebi rast i promenu u samom stvaranju.
„Ideja je u stvari bila da izazovem sebe i svoje mogućnosti”
Da li imaš određenu viziju koju želiš da izneseš kao dizajnerka?
Još kad sam bila klinka sam ručno sašila neke pantalone užasne boje za Barbiku, sa sve dugmićima i nekim džepovima u pokučaju, koje su zapravo za taj uzrast i izgledale dobro. U toku srednje škole i na fakultetu, pa sve do ovoga sada me negde prati ta potreba za stvaranjem. Neka vizija za dalje je definitivno osnivanje brenda. Volela bih da ispratim predstojeće ideje, da ih prikažem kroz bunt na kontu trenutne uniformisanosti i slepo praćenje trendova.
Da li u Srbiji danas može da se živi od dizajna, i da li to uopšte želiš?
U suštini smatram da ništa što je vanjski ne bi trebalo da diktira želju za stvaranjem. Da se moj fokus bazira na tome da li mi trenutno Srbija nudi život od toga, verovatno se nikad ne bih ni odvažila da se upustim u sve ovo. Mislim da za stvaranje mora postojati ta emotivna konekcija sa unutrašnjim bićem i smatram da me taj momenat najviše izaziva da stvaram. Isto tako, mislim da samim tim što pratim i verujem u svoju viziju, lova i uspon dolaze sami.
