Kako sam na muzeje počeo da gledam drugim očima
Ljubav nikako nije bila na prvi pogled...
Pre nekoliko godina pred putovanje u London pričao sam sa prijateljem i rekao mu koji koncert ću gledati tamo. Upitao sam ga da li će on u skorije vreme posetiti ovaj grad. Odgovorio mi je: „Nema potrebe da žurim, video sam sve muzeje u Londonu.”
Taj njegov odgovor delovao mi je krajnje kretenski. Da li je poseta nekom gradu normalna ako se ne obiđe neki muzej u njemu, i da li si završio s gradom ako si završio s njegovim galerijama, obišao u kompletu sve one koje se nalaze u vodičima za obilaske metropola?
Bio je to period kada i nisam baš išao u muzeje. Nisam imao ništa protiv, samo sam se čudio brojnim prijateljima koji su svaki boravak u inostranom gradu morali začiniti odlaskom u muzej, a to u svojoj zemlji ne praktikuju. Na desetine puta bih čuo, po njihovom povratku s putovanja: „Bili smo u svim muzejima grada”, „Obišli smo sve muzeje.”
Isti ti ljudi, siguran sam, nikad nisu overili neku izložbu u Beogradu, na koje sam ja dosta redovno odlazio. No, njihov boravak u inostranstvu svodio se na muzeje ‒ ako ih nije bilo, kao da u te gradove nisu ni išli.
Sažaljevao sam redove ispred Luvra i bio zadovoljan što nisam njihov deo.
Nije me zanimalo da sa hordom turista, koji bi me možda nenamerno ubili stikom za mobilni, čekam satima da bih video Mona Lizu. Lagao sam da sam je video, a da me nikada alarm sistema obezbeđenja nije zabeležio na monitorima, nikad nisam ušao u Luvr, još manje čekao u kilometarskom redu.
NASTAVAK TEKSTA PROČITAJTE NA BURO. SUBSTACK KANALU:
Fotografije: Privatna arhiva