Čaj je, pomislio sam tada, zaboravivši sve o čemu sam do tog trenutka razmišljao, rajsko piće. Nektar je, možda, hrana Bogova, ali čaj, lišće potopljeno u vruću vodu, rajsko je piće, pomislio sam. Kada bih samo mogao stalno da pijem čaj, umesto što stalno pijem alkohol, pomislio sam, rekao je moj prijatelj. Koliko bi mi ovaj čemerni život bio kudikamo lakši da, umesto što stalno pijem alkohol, stalno pijem čaj. Sve bi bilo mnogo lakše, podnošljivije i lepše, ako smem tako da kažem, rekao je, kada bih mogao da pijem samo čaj, umesto što pijem samo alkohol. Alkohol kod čoveka izaziva samo negativne posledice i život mu, čoveku, pretvara u pakao, ispresecan rajskim trenucima, dok čaj kod čoveka izaziva samo pozitivne posledice i život mu pretvara u raj, ispresecan paklenim trenucima.
Čaj direktno utiče na čovekovo blagostanje i mir, dok alkohol direktno utiče na čovekovo očajanje i nemir. Čaj smiruje, alkohol uznemiruje. Čaj vodi u nirvanu, alkohol vodi u ludilo. Čaj je raj, alkohol je pakao, rekao je moj prijatelj i ispio dobar gutljaj piva iz limenke. Moramo da odemo po još piva, rekao je, sutra ćemo piti čaj.
Od sutra više neću piti alkohol, rekao je, od sutra ću piti samo čaj i biće mi bolje. Biće mi bolje u svakom pogledu i u svakom smislu, kad budem pio samo čaj, kao što mi je, kad pijem samo alkohol, u svakom pogledu i u svakom smislu sve gore. Od sutra pijem samo čaj, alkohol više neću piti. Nikad više. Dosta je bilo. Popio sam svoje i nije mi više potrebno da pijem alkohol. Sad mi je potrebno, sad mi je više nego potrebno, da pijem samo čaj. Da pijući čaj nađem izlaz iz svoje bezizlazne situacije. Tako će i biti. Sam ću, uz pomoć čaja, a ne uz pomoć alkohola, pronaći izlaz iz svoje bezizlazne situacije. Čaj će mi, a ne alkohol, biti od ključne pomoći na mom putu da pronađem izlaz iz svoje bezizlazne situacije. Alkohol za to svakao nije podesan, on je izrazito nepodesan za to da pronađem put do izlaza iz svoje bezizlazne situacije.
Čaj je tu, u mojoj situaciji, spasonosno piće, rajsko piće, piće zlatnog doba, piće puta ka velikom izlazu iz bezizlazne situacije, dok je alkohol piće ponora i mraka, piće puta u samo srce pakla, u samo srce bezizlazne situacije. Alkohol je večita spirala sećanja, snova, zaborava i strašnog, manijakalnog treskanja vratima, hiljadama vrata, koja se jedna za drugim zatvaraju tik ispred tvog nosa.
Čaj otvara samo jedna vrata u tvojoj duši. Zlatna vrata iza kojih je beskonačni mir prosvetljujuće sreće, apsolutna večnost blistavog savršenstva, rekao je i glasno se nasmejao. Možda i prestanem da pijem, rekao je nakon što se sit nasmejao, možda i počnem da pijem čaj i prestanem da pijem alkohol. Pitanje, međutim, nije to da li ću prestati da pijem alkohol i početi da pijem čaj umesto alkohola, već je pitanje da li ja želim da prestanem da pijem alkohol, odnosno da li želim da počnem da pijem samo čaj. To pitanje želja već je sasvim drugo pitanje, to jest, celu stvar postavlja na sasvim druge osnove.
Želje su te koje nas postavljaju u bezizlaznu situaciju. Poželimo nešto i dok tu želju ne ostvarimo mi se, veoma uznemireni tom željom, nalazimo u bezizlaznoj situaciji, sve dok sebi ne ispunimo tu želju i privremeno se nađemo izvan bezizlazne situacije, u koju se vraćamo istog trenutka kad poželimo sledeću želju. Tako se vrtimo u krug, od želje do želje, u beskraju praznine, kao omađijani, uvek u bezizlaznoj situaciji, nikad izvan nje, uvek zarobljeni, nikad slobodni, uvek tužni, nikad srećni, i tako dalje.
Mislim da sam smislio, uistinu dobro i dugo razmislio i smislio, način da iz svoje bezizlazne situacije konačno izađem, da je se oslobodim, da na silu prekinem to vrzino kolo, da provalim na drugu stranu, s one strane bezizlazne situacije, da se nađem izvan nje, da ja postanem bezizlazna situacija za svoju sopstvenu bezizlaznu situaciju, da je zarobim, da zagospodarim njome, rekao je. Ali o tome, šta sam, naime, smislio da uradim povodom svoje bezizlazne situacije, malo kasnije.
Nismo se videli dugo, pa nisam imao prilike da ti se požalim na jedan problem koji me proganja već mesecima, možda čak i godinama. Isprva, kad nešto počne da nam se dešava, to ne posmatramo kao početak neke problematične situacije, već te događaje vidimo kao izdvojene situacije, svakodnevne sitnice, manje ili više nesnosne, koje, je l’, život nosi sa sobom, i, uglavnom, u početku, ne pravimo od toga veliku famu. Tek posle, kad već bude prekasno da se preduzme bilo šta što bi, sad već veoma problematičnu situaciju, razrešilo, mi shvatamo, užasnuti, da nismo bili budni, da nismo prozreli napadača, i da nismo uvideli svu nesreću koja nam se sprema, i sa kojom, odjednom, moramo da se nosimo, iz dana u dan, totalno spljeskani svom brutalnošću te, isprva neshvaćene, a zatim prekasno spoznate, problematične siituacije.