Svakog ponedeljka mnogo ljudi započinje nešto novo. Novi režim ishrane, šetnju, meditaciju, vežbanje, ostavljanje cigareta, ostavljanje momka – neka nova navika krije se iza ćoška. Od svakog ponedeljka očekujemo malo čudo. U ponedeljak, biću spremna, i ako danas u nedelju nisam.
Pošto smo (samo) ljudi često se desi da tamo od prilike u četvrtak, pogrešimo. Prekine se lanac svakodnevnih navika (čitaj – pobeda). Desi se ta proslava (i ta torta), važan projekat, događaj koji nam je važan, obaveze koje nas odvuku od planirane nove rutine. Ta distrakcija prođe obično nakon samo par dana ali niz je prekinut. Rupa na nebu! A taman smo lepo krenuli… Kako sad da se vratim, očigledno je da nisam spreman… Od sledećeg ponedeljka počinjem opet ili možda bolje od prvog. Od prvog krećem sigurno!
Navika – i šta kad se prekrši?
Lamentiramo nad prilikama koje su eto, uspele našu čeličnu volju da pokolebaju. Tako sam bar ja razmišljala. Jedna greška bi mi automatski poništila sav minuli rad i trud, koliki god da je bio. Jedna greška bi me uvek vratila na nulu. Zaustavila bih se na prvoj prepreci i nova navika je bačena na topku ostalih nedovršenih projekata. Verujem da svi imamo priličnu gomilicu. To je bio ključni razlog zašto ne napredujem. Naravno da je lakše odustati, ali nikad nije lepše. Svaki put kad bih pogrešila, ja ne bi odustala od nove navike, nego od sebe. Za vreme jednog uskršnjeg posta desilo se da slučajno popijem kafu sa mlekom, to je to, prekinula sam post, očigledno ne mogu da istrajem. Jednom prilikom pitala sam duhovnika za taj slučaj.
Šta raditi kada slučajno prekršimo post? Odustati ili nastaviti? Za mene je to bila hamletovska dilema, koja me je klackala od početka do početka. Sveštenik mi je rekao da je veći greh prekinuti post i odustati, nego pokajati se i nastaviti sa postom. Posebno ako je greška bila nenamerna. A-ha! Znači smem da nastavim posle greške. Imam pravo da pauziram, da pogrešim, pa da se vratim. Ko bi rekao! Postalo je kristalno jasno da je moj rigidni način razmišljanja sabotirao napredak. Nema ograničenja u broju pokušaja, vraćanja, pauziranja. Pauza nije odustajanje, pauza je pauza i uvek možeš da se vratiš. 365 puta godišnje. Malo je reći da mi je ova perspektiva olakšala život.
Kad se vraćam vežbanju posle pauze i dalje imam blagu nervozicu. Gde mi je torba? Šta beše treba da ponesem? Spremam se malo duže nego inače, i to je sve od neprijatnosti, ne udari me grom. Imam ponedeljke ali imam i četvrtke. Grešim, pauziram ali se vraćam odabranim navikama, svaki put, posle svega. Znam da će biti dana kada neću moći da ispoštujem rutinu, kada će mi trebati vremena i energije za druge stvari, ljude, događaje. Život i jesu sve te stvari. Ne bičujem se misaono više što sam propustila dan u teretani ako sam išla na nečiji rođendan. Ne gledam na svaki preskočen dan kao na rupu na nebu koja će me usisati, već kao na testiranje discipline.
Ako na kraju imam više pluseva u kalendarunego minuseva, ja sam zadovoljna. Život je da se živi.
Piše: Maja Marković
Fotografije: Pexels
