Povezano
Pre neki dan rečeno mi je da mi nedostaju maniri.
Uzela sam da guglam iz zabave i pročitala da maniri pre svega predstavljaju dublje poštovanje prema svima, a ne samo ustaljena pravila, norme, forme i konvencije. Zato moram da priznam, u svetu koji nas uči da je suština uspeha nesalomiv ego, ja sam uspela da izgubim osnovne manire.
Pre ovog istraživanja o manirima, mislila sam da su to trivijalni gestovi – onako reda radi. Da su ljudi koji imaju manire neretko nametljive prirode. Uvek su mi delovali kao da su lažni u tom svom pristupu životu i drugima. Međutim, maniri su način da kažemo drugima: Vrednujem tvoje postojanje.
I da, svet pati od deficita socijalne inteligencije i poštovanja prema drugima. Tačnije ljudi retko kada znaju da cene i poštuju sami sebe, da bi uzročno posledično znali kako da cene i poštuju druge.
KULTURA PONAŠANJA ILI SUŠTINA ŽIVLJENJA
Maniri su samo fasada. Da, čovek može biti loš u duši, a kulturnog ponašanja. I tačno je, postoji ona hladna, naučena ljubaznost, iza koje se često kriju ravnodušnost ili čak prezr i pokroviteljstvo. Ispravna dela neretko dolaze iz pogrešnih ambicija, ali to ne znači da treba odbaciti samu vrednost ispravnog dela.
Setila sam se situacije iz detinjstva. Kao dete sam često boravila kod komšinice, starog kova, koja je smatrala da se hleb ne okreće naopako, da se „hvala“ mora reći čak i kada ti neko donese čašu vode a da nisi nitražio i da su izvinjenja važnija od opravdanja. Kada nešto ne bi bilo po mojoj volji, utrčala bih u njenu kuću i zalupila vrata (isto to i danas imam naviku da radim), ona bi me smireno pogledala i rekla: Ponašaj se kako bi želela da se drugi ponašaju prema tebi. U prevodu, kako će se drugi ophoditi prema tebi više zavisi od tebe, a ne od drugih.
SVET JE GRUB
Posmatrala sam manire kao deo društvenog dogovora, i to sam pokupila iz filozofije i književnosti. Konfučije je, na primer, verovao da je kultura ponašanja temelj harmoničnog društva. I da, može delovati da je pitanje manira nešto što se odnosi na aristokratske salone iz prošlih vremena, ali zar danas ne deluje da ChatGPT ima bolje manire od nas? S tim u vezi, realno, možda i treba da nas zamene. Možda će tad svet postati mnogo harmoničnije mesto. Ili pak, možda upravo AI učini da se zapitamo zašto smo zaboga postali toliko površni i u odnosu prema sebi, ali i u odnosu prema drugima?
Sedim u kafiću i vidim stariju ženu kako pokušava da otvori vrata od zgrade dok nosi kese iz prodavnice. Par ljudi je prošlo pored nje. Jedan mladić se bez reči se zaustavlja i pridržava vrata. Nije bilo spektakularno, nije bilo patetično, samo je bilo ljudski. Iskreno, ne znam da li bih se toga setila. Da li bih primetila. Opet, ta baka je ušla u svoju zgradu sa osećajem da na ovom svetu nije sama. Onda mi je kroz glavu prošlo to kako stalno imam osećaj da sam na ovom svetu potpuno sama. Neistina, ja se prema ovom svetu ophodim kao da sam sama u njemu.
MANIRI NE SMEJU BITI PROŠLOST NEGO BUDUĆNOST
Kada se govori o manirima, često se postavlja pitanje da li su oni stvar prošlosti, nešto što nestaje modernom dobu. Ali ja mislim da je istina suprotna: što više napredujemo najpre tehnološki, što više ubrzavamo komunikaciju i život, to nam je više potrebno nešto što nas podseća da smo pre svega ljudi.
Maniri su nit koja povezuje različite svetove, kao suptilan znak da smo svi deo iste zajednice.
Možda bismo trebali da promenimo perspektivu: maniri nisu ograničenja, već sloboda. Sloboda da stvaramo topliji, pažljiviji svet u kojem nema potrebe za nepoverenjem, jer znamo da postoji osnova međusobnog uvažavanja. Možda ne možemo kontrolisati globalne tokove i velike društvene promene, ali možemo birati kako ćemo se ophoditi prema drugima. A u tome se, na kraju krajeva, i ogleda ono što zaista jesmo.
Foto: Pinterest