Zašto je trčanje bez slušalica zapravo, bolje?

Ranije sam mrzela trčanje. Pa sam zavolela trčanje. Onda nisam mogla da trčim bez slušalica. Sada sam zavolela trčanje bez slušalica. Zapravo, zavsinost muzikom je išla toliko daleko, da ste me pre samo godinu dana pitali za najvažniji komad opreme za trčanje, rekla bih: slušalice. Što jače, bežične naravno, sa više basa – jer, kako drugačije izdržati pet, šest, sedam kilometara? Danas, međutim, smatram da mi je upravo odustajanje od muzike donelo najvažniji preokret – ne samo u ritmu trčanja, već u celokupnom odnosu prema treningu.

Čim ostanemo sami, palimo playlistu, YouTube video u pozadini. Kao da svaki trenutak mora biti ispunjen nečim spolja. Kad sam prvi put izašla na stazu bez slušalica – ne planirano, već zato što sam ih izgubila, uhvatila me panika. Kako ću sada? Kako ću da izdržim bez ritma koji mi odvlači pažnju od toga da mi je teško (koliko god da ste u treningu teško je), da mi je nekad dosadno, ali pre svega da mi je u glavi gužva?

Ispostavilo se da je lakše nego što sam mislila.

Trčanje postaje dijalog

Bez muzike, trčanje je postalo dijalog koji sam vodila sama sa sobom. Disanje mi je bilo glasnije. Otisci koraka na šljunku precizniji. Čula sam svoje misli, ali ovaj put ih nisam ugušila. Počela sam da ih pratim. Trčanje bez muzike nije bilo dosadno i bezlično – bilo je prisutno. Nije bilo monotono – bilo je svesno. Umesto da pobegnem od misli, konačno sam je pustila da govore. A rekle su mi svašta.

Istraživanja su pokazala da redovno izlaganje tišini (čak samo dve minute dnevno) snižava krvni pritisak, reguliše otkucaje srca i stimuliše rast novih nervnih ćelija u hipokampusu – delu mozga zaduženom za pamćenje i emocije. I mogu da vam kažem da to ima smisla. Nakon treninga sam se osećala toliko balansirano, da sam i samu sebe uspela da iznenadim, a po prvi put sam osetila potpuno odustvo negativnih misli. Kao da su one ostale na stazi. To znači jedno – regenerisala sam pored tela i um. Osećaj je bio neverovatan.

Postajem bolji trkač

Bez muzike, učim da slušam telo. Prepoznajem kada mi forma „pada“, kada dišem preplitko, kada me koleno upozorava da stanem. Prestajem da se takmičim sa pesmama koje me teraju da ubrzam iako to nije održivo. Naučila sam da trčim u svom ritmu, ne u tempu koji diktira Spotify. A ironija? Postala sam brža. I izdržljivija. Jer sada znam kada treba da stanem, a kada da dam gas. Oni koji se bave trčanjem, koriste se aplikacijama za merenje pulsa, brzine, kilometraže. Svaki od parametra bio je dosta bolji. Za početak, puls je bio uravnotežen a ja sam bila brža po kilometru za 1 minut. Ko je u tematici zna da je nekima potrebno niz i niz treninga da prevale taj jedan minut.

Pored mentalnih i fizičkih benefita, postoji i vrlo praktična strana ove priče – sigurnost.

Bez slušalica čujem svet oko sebe. Čujem automobile, bicikliste, pse. Čujem osobu koja trči iza mene. Postajem svesna prostora i ljudi u njemu. I to mi daje osećaj kontrole koji ni jedna pesma ne može da zameni.

Možda najvažniji efekat trčanja bez slušalica nije u samom trčanju, već u onome što dolazi posle. Telo je umorno, ali um je čist. Bez dodatnih informacija, bez rečenica drugih ljudi koje mi se vrte po glavi. Samo ja. Moj tempo. Moje misli. Moj mir.

To ne znači da muziku treba izbaciti iz života. Naprotiv – još više je cenim sada kada je ne koristim kao štit. Slušam je kada hoću, ne kada moram. Mnogo više uživam u njoj. Nekada čak i pravim vreme u danu specijalno za „slušanje muzike“. Ali kada trčim, biram da slušam sebe.

Ako nikada niste pokušali da trčite bez slušalica, uradite to bar jednom. Možda će vam delovati čudno (sebi) prvih par minuta. Možda će um početi da vam nudi sve teme koje inače potiskujete ili čak one koje vas nikako ne napuštaju. Ali to je i poenta. A ako to spojimo sa kretanjem, nastaje najprirodnija forma unutrašnjeg balansa.

Ne kažem da je lako. Ali kažem da vredi.

Foto: Pinterest