Sandra Rančić, osnivačica festivala Dok’n’Ritam: „Muzički dokumentarci su važni za istoriju kulture“
Razgovor povodom važnog jubileja.
Povezano
Sandra Rančić, osnivačica i direktorka festivala muzičkog dokumentarnog filma Dok’n’Ritam, ove godine proslavlja važan jubilej: 10 godina manifestacije koja je domaćoj publici donela priliku da pogleda najbolje dokumentarce iz regiona i čitavog sveta, o muzičkim herojima koje smo voleli i koji su nas oblikovali.
Deseta godina Dok’n’Ritam festivala donosi bogat i raznolik program, a održaće se od 25. do 28. septembra na više lokacija, među kojima su: Jugoslovenska kinoteka, mts Dvorana, Dorćol Platz, Češki dom.
Festival otvara srpska premijera filma Treći svijet o grupi Haustor, reditelja Arsena Oremovića. Na otvaranju će biti prikazan i 13-minutni studentski film Šta je za mene Slađana Milošević Anje Petrić. Revijalni film zatvaranja je Catching Fire: The Story of Anita Pallenberg, a između toga nas očekuju naslovi poput Čovjek lavina, Iza osmeha, Funk YU, Ej Salaši.
Sve to je bio povod da sa Sandrom Rančić razgovaramo o istoriji Dok’n’Ritam festivala, njenim ličnim preporukama za publiku, ali i o dokumentarnim serijalima koje smo voleli da gledamo: Rockovnik i EKV — Kao da je bilo nekad, čija je autorka.
Ovo je jubilarni Dok’n’Ritam – kada se osvrnete na 10 godina festivala, kako se on transformisao i kako je rastao od početne ideje do danas?
Kad smo pokrenuli Dok’n’Ritam, u svetu je već bilo puno važnih muzičkih dokumentaraca, nekoliko njih je već dobilo Oskare i druge nagrade, ali na našim prostorima je produkcija takvih ostvarenja bila veoma mala. Ono što primećujemo kao naš najveći uspeh tokom prethodnih devet godina jeste da smo sada u prilici da gledamo mnogo više muzičkih dokumentaraca koji dolaze iz regiona, kao i to da su se institucije koje se bave kinematografijom uključile i prepoznale muzički dokumentarni film kao podžanr koji je veoma značajan i na profesionalnom i na komercijalnom nivou.
Publika voli da gleda muzičke dokumentarce, i kada spojimo jednu i drugu stranu, dobijemo izuzetno pozitivan rezultat našeg delovanja u prethodnih devet godina – čini mi se da je Dok’n’Ritam jedno svetlo koje publici i institucijama neprestano ukazuje na to da su muzički dokumentarci važni za istoriju kulture.
Očuvanje muzičkih dokumenata je jedan od naših osnovnih ciljeva, što piše i u Statutu festivala i mi se zdušno trudimo da postignemo to što smo sebi zadali na samom početku. Što se tiče programa, on je od početka imao sekcije koje ima i danas, s tim što su neke od njih dobile novo ime, poput koncerta Special Appearance, gde poznati muzičar ili sastav, izvode svoja dela u potpuno drugačijem aranžmanu.
Dok’n’Ritam je jedan od retkih festivala koji je bio održan i tokom dve kovid godine uživo, a evo, izgleda da je i ove godine jedan od retkih filmskih festivala koji će se održati u predviđenom terminu, iako je podrška od strane krucijalnih institucija izostala iz poznatih razloga.
Slogan ovog izdanja je “1:0 za muzički dokumentarni film“. Možete li nam reći nešto više o tome?
1:0 je igra brojki i slova – 10 godina festivala, a ujedno mislim da su muzički dokumentarci konačno poveli u svojevrsnoj utakmici u kojoj se bore za vidljvost i u krajnjem slučaju, cilj jeste da muzički dokumentarni film postane uvaženi žanr.
Koje filmove biste preporučili našim čitaocima da pogledaju na ovogodišnjem festivalu?
Svakako preporučujem revijalni film zatvaranja Catching Fire: The Story of Anita Pallenberg — film pun strasti, muzike, uzbuđenja. Priča o Aniti Palenberg, muzi sastava Roling Stouns. Preporučujemo sve naslove, zavisno od toga koje muzičke junake neko preferira. Svaki film koji odlučite da pogledate je sasvim sigurno kvalitetan.
Iz moje pozicije ne bi bilo u redu da ističem bilo koji takmičarski film, ali, bez lažne skromnosti, ovogodišnji takmičarski program je najbolji u odnosu na sva prethodna izdanja festivala. S obzirom da ne znamo koji filmovi će nakon festivala biti dostupni u bioskopima, mislim da nijedan od njih ne treba propustiti.
Koji svetski muzički dokumentarci su u poslednje vreme privukli vašu pažnju – a kakvo je stanje na domaćoj sceni?
Svetsku scenu muzičkog dokumentarnog filma trenutno kreira Netflix. Netflix je preuzeo gotovo sve važne teme kada je reč o muzici, i prethodnih nekoliko godina imali smo priliku da pogledamo značajne, uglavnom biografske muzičke dokumentarce, o svetskim velikanima. Ima i filmova van te platforme, naravno, koji su prikazani na velikim festivalima.
Istakla bih film o Dejvidu Bouviju Moonage Daydream, zatim Becoming Led Zeppelin, a vrlo rado bih pogledala i film o turneji Brusa Springstina Road Diary – i svakako film o Aniti Palenberg ponovo ističem, jer smatram da svako treba da ga pogleda kada govorimo o dokumentarcima svetske produkcije.
Na našim prostorima snima se mnogo manje dokumentaraca u odnosu na svet, jer produkcijski uslovi nisu dovoljno dobri kao na nekim drugim koordinatama, ali je činjenica da se snima sve više i više.
Preporučujem film Tusta, kao i film Sanjalice o prvom ženskom rok bendu na ovim prostorima. Film je prošle godine na našem festivalu dobio nagradu žirija, i Grandpa Guru dokumentarac o lideru sastava Kultur Shock Srđanu Jevđeviću.
Tu su još i filmovi Indexi, i Viktorija, 15 o mladoj bubnjarki koja je počela svoj rad kroz projekat Rok kamp za devojčice…
Autorka ste i dva dokumentarna TV serijala, a čini se da nam takav format danas nedostaje. Da li možda pripremate nešto novo i o kome biste voleli da snimite seriju ili film?
TV serijali Rockovnik i EKV — Kao da je bilo nekad su nešto što smatram kapitalnim delom u svom dosadašnjem životu, i veoma značajnim delima za istoriju pop kulture na ovim prostorima. Mnogo godina smo Dušan Vesić i ja utkali u te serijale. Mnogo energije i mnogo ljubavi.
Da bi se takav ili sličan projekat realizovao ponovo u nekoj bliskoj budućnosti, bilo je potrebno da neki sposoban producent koji zna šta hoće i poseduje alate da dođe do toga, pozove i kaže : “Hajde da napravimo jedan sličan serijal o srpskoj rok sceni ’90-ih godina!”.
Ono što je najbolje, jeste to da se taj “jedan poziv koji menja sve” dogodio, i videćemo šta će biti…Svakako, to je nešto što bih lično volela da napravim, jer se radi o mojoj generacijskoj priči.
Često imam neki osećaj pozvanosti i obaveze da ispričam tu priču, jer je reč o fantastičnim bendovima moje generacije. Neki od njih i danas postoje, stvaraju i nastupaju. Taj period, i ta scena, nepravedno su zapostavljeni, rekla bih čak i na silu “zaboravljeni”. Akteri te scene nikad nisu stigli na mesto koje zaslužuju, isključivo zbog generacijskog fatuma jasno definisanog u sintagmi “rođeni u pogrešno vreme na pogrešnom mestu”.
Sa ekipom iz Hrvatske – producentom Brankom Ištvančićem i rediteljem Silvijem Mirošničenkom, proces preprodukcije za film Ostat će mlad, o lideru sastava Animatori, gde potpisujem scenario, trenutno je u toku, a kako će se razvijati, ostaje nam da vidimo u narednom periodu.
Naslovna fotografija: Časlav Petrović