Turbo Trans Turisti: Ko je važan, a ko veliki?

Beogradski alternativni pop sastav Turbo Trans Turisti (TTT) objavio je treći studijski album, „Važan i Veliki“, za izdavačke kuće Kontra Rights i LAA. Iako je ovo treće studijsko izdanje u istoriji benda (uključujući period kada su radili pod imenom Turisti), kritičari kažu da je ovo njihov najzreliji materijal do sada — tematski i produkcijski, potvrđujući da Turbo Trans Turisti čvrsto stoje na svom muzičkom putu. Album – devet pesama i intro, slušaoca vodi kroz složene emocije savremenog sveta. Nastajao je tokom prvog lockdowna, u gotovo laboratorijskim uslovima izolacije, a članovi benda, dva brata Nikola i Boško Mijušković, za BURO. otkrivaju kako su ograničeni prostor (bivanja i kretanja u tom periodu) pretvorili u prostor slobode, šta je vodilo njihov kreativni impuls u vreme globalnog zastoja i kako izgleda stvarati u trenucima kada se svet rastavlja i – ponovo sastavlja.

TURBO TRANS TURISTI – INTERVJU:

BURO. U kakvim okolnostima i sa kakvim idejama je nastao vaš treći studijski album „Važan i Veliki“?

Džimi: Pesme su nastajale za vreme pandemije, u onom prvom talasu lockdowna. Tada smo Boško i ja živeli zajedno. Suočeni sa situacijom, rešili smo da sve te zabrane izlazaka i okupljanja preokrenemo u našu korist. I tako smo krenuli da pravimo novu muziku, zamenivši dan za noć. To je bio najkreativniji period, mašina je radila 20 sati dnevno. Posle skoro 30 i nešto pesama (ideja) došli smo do 10 koje su danas tu ispred vas. Album „Važan i Veliki“ je takođe i prva zvanična saradnja dve izdavačke kuće iz Srbije i Hrvatske – Kontra & LAA.

Boško: Okolnosti su bile čudne, gledano mahom iz kolektivnog doživljaja straha i sveukupne zbunjenosti. Ljubav prema muzici koju smo gajili dugo godina, pretvorila se u jednu vrstu potrebe, ili bolje rečeno izlaza. Kasnije, kada se vratio ritam normalnijeg života, došlo je do rasuđivanja, što je donelo nove izazove sa muzikom, to jeste konkretno u radu na ovom albumu.

BURO. Album je stvaran kao odgovor na turbulentno vreme koje je započelo pandemijom, nakon koje više ništa nije bilo isto. Da li bolje stvarate u vremenima koja su konfliktna, turbulentna, neizvesna? U smislu – može li čovek da stvara kad je supersrećan?

Džimi: Sigurno je da je ta situacija doprinela da sve druge obaveze utihnu i da se ceo fokus i vreme preusmeri na muziku. „Znaš da si u nevolji kad ljudi prestanu da slušaju tužnu muziku. Jer onog trenutka kada prestanu da slušaju tužnu muziku, oni više ne žele ništa da znaju… isključuju se“ – Tom Jork.

Boško: Sve je u ravnoteži, između potreba i mira. Lično nalazim da je teško biti u skladu sa dešavanjima, kao čovek koji provodi većinu svog vremena u stvaranju muzike. Tako da, kada ne prepoznaješ sebe u sadašnjem trenutku, to jeste neka vrsta nesreće. Međutim, sebi sam davno pustio da muzika bude najviše od svega u fokusu, toliko da lako zapostavim druge stvari, i sa tim uglavnom mogu da živim mirno.

BURO. Ko je važan i veliki, ili – ko je važan, a ko veliki u kontekstu naslova vašeg albuma?

Džimi: Važni i veliki su ljudi, ljubav, porodica, doslednost, žrtva, smrt, rođenje. Sve to čini naš album.

Boško: Apsolutno se slažem da su vrednosti koje je moj brat naveo stubovi našeg albuma, kao i prethodnih uostalom. Pa tako i u životu, te vrednosti predstavljaju za nas osnovne smernice.
 Međutim, kroz rad na albumu uočio sam i drugu stranu ogledala, a to je lična borba između radosti i cinizma.
“Važan i Veliki“ me asocira na čoveka koji je dozvolio svojoj aroganciji da ga obuzme celog i kao takvog vodi kroz život, stepenicama naviše, sve dok nije došao do one zadnje stepenice nakon čega je usledio veliki pad. Znao je da greši, ali svejedno, nastavio je svojim putem i oduzeo je sebi život.

BURO. Album „Važan i Veliki“ predstavlja vaš najzreliji materijal do sada – tematski i produkcijski. Šta mislite (ili znate) da je uticalo na tu zrelost – iskustvo, bolji uslovi, nepristajanje na kompromise?

Džimi: Iskustvo koje smo stekli kroz sve ovo vreme jeste krucijalni faktor. S tim u vezi više puta smo ponovili i drugima, a najviše sebi, da ovo što mi radimo i kako želimo da radimo nije sprinterska disciplina nego maratonska.
 Konkretno, vezano za „Važan i Veliki“, stvari su nam bile jasne od samog početka. Sa Akijem (Andrej Mladenović) smo na samom startu pred snimanje znali kakav zvuk tražimo, šta su nam glavne reference, i toga smo se držali bez mnogo lutanja. U takvoj atmosferi smo proveli sve dane miksa i sa potpunim osećajem zadovoljstva i sigurnosti završili rad na ovom albumu.

Boško: Posebno bih izdvojio nepristajanje na kompromise. Mi definitivno nismo ljudi tvrdih stavova, i neretko se dešava da ne pronalazimo prave reči kojima bismo iskazali konkretne ideje, međutim bavili smo se već spomenutim rasuđivanjem i to nam je pomoglo da ostanemo sebi verni. Odluke za koje bismo mogli da kažemo da su mogle da budu bolje ostale su u domenu trivijalnosti, što sada može da stoji samo kao podsetnik za sledeći album.

BURO. Kako najčešće nastaju vaše pesme – da li ste obojica (i povremeni treći član) zaduženi i za stihove i za komponovanje ili ste se podelili? Kakva je atmosfera u studiju?

Džimi: Pored klasičnih instrumenata poput gitare, bubnja, sintisajzera, glavni instrument ovog benda je DAW, tj. programi za pravljenje, produciranje i miksanje muzike. Svi svakodnevno radimo u programima, to je negde i naš primarni posao, prvenstveno Akiju koji je snimao i miksao „Važan i Veliki“ uz našu asistenciju. 
Tako da ideje i demoi nastaju u svakodnevnom radu, pa se dalje sve razvija. Naravno, na probama ulazimo u improvizacije, pa možda neka nova pesma nastane i na tradicionalniji način. A kad dođemo do trenutka studija, to znači da smo već sate, dane i nedelje potrošili na priču gde smo već postigli bratstvo i jedinstvo, ali uvek ostavimo da u postprodukciji ostane mesta i za kreativni haos.

Boško: Puno toga iščitavamo tokom rada, jedni druge guramo napred u smeru eksperimentisanja, i da bismo se zajedno pronašli oko jedne ideje, potrebno je da stvari sagledamo iz različitih uglova.

Nakon izlaska albuma očekuje vas koncertna turneja… Eurosonic Noorderslag u Holandiji – kako je do toga došlo, šta očekujete, kako se pripremate?

Džimi: Tako je, prvo nas čeka naša voljena Makedonija i fenomenalni PIN. 
Priča showcase festivala je kod nas prisutna već neko vreme. Imali smo priliku da sviramo u Estoniji, Poljskoj, Rumuniji.
 Kruna takvog koncepta festivala je upravo Eurosonic, što dokazuje i činjenica da je ovo četrdeseto izdanje. Bitnost i veličina su jasne i kroz istoriju izvođača. Nama je velika čast i privilegija da predstavljamo Srbiju na Eurosonicu. Mi se već uveliko pripremamo i pravimo planove kako bismo možda čak i uspeli da nadmašimo naša očekivanja.

BURO. Gde biste voleli da nastupate jednog dana?

Džimi: Primavera, Barselona.

Boško: Iskreno, za mene je pitanje samo kvaliteta. Gde god svirali, voleo bih da uvek bude smisleno i da uvek ostanemo to što jesmo.

BURO. A čiji koncert da posetite? Oasis? Moby? Lenny Kravitz?

Džimi: Voleo bih da čujem Radiohead, jer mi je Atoms for Peace bio jedan od life changing momenata.

Boško: Oasis su kosilica za travu koju voze dva pomahnitala brata i kose sve lepo što je procvetalo dok njih nije bilo.
 S jedne strane, njihov nastup mi je simpatičan, kao da govori da je vreme za miševe da napuste objekat (na stranu to kako su, ekonomski gledano, bacili senku na alternativnu kulturu uopšte), jer su se mačke vratile. A sa druge, meni realnije strane – promašili su žestoko poentu.
 Za razliku od njih, pametniji likovi na svetskoj pozornici vraćaju rok muziku na manje svirke, gde joj je uvek i bilo mesto, i priliku da se doživi na jedan istinski način.

BURO. Boško, šta se dešava sa bendovima Straight Mickey and the Boyz i Škrtice?

Boško: Ne žive. Škrtice su prestale sa radom u jeku rada na drugom albumu, kada su se desili problemi u komunikaciji između članova u bendu, dok su Straight Mickey and the Boyz nešto drugačije, više stihijski, nestali kroz vreme, usled nedostatka kreativne energije i posvećenosti.
I jedna i druga priča su ostavile veliki trag u meni, i svakako su mi puno značile, da bih sada mogao da kažem da sam se vratio kući, kod svog brata, gde sam uvek i pripadao.

Fotografije: Teodor Kopicl, Vladimir Janjić