Najbolji evropski filmovi nominovani za Oskara u poslednjoj deceniji

Evropski filmovi koji su u poslednjoj deceniji stigli do nominacije za Oskara dokaz su da kinematografija Starog kontinenta ne igra na sigurno, već na hrabro, lično i autorsko. Dok Holivud često brusi formulu do savršenstva, Evropa nudi nešto neurednije, ali zato iskrenije. Filmove koji ostaju da tinjaju u glavi dugo nakon odjavne špice.

Dobri evropski filmovi nominovani za Oskara

Uzmimo, recimo, „Toni Erdmann“, film koji je na papiru komedija o odnosu oca i ćerke, a u stvarnosti precizna disekcija savremenog korporativnog sveta i emocionalne otuđenosti. Njegova posebnost ogleda se u nelagodnom humoru i scenama koje traju malo duže nego što očekujemo, baš zato da bi nas naterale da se zapitamo gde smo tačno mi u svemu tome. To je tipično evropski pristup: bez žurbe i bez podilaženja publici.

S druge strane, „Another Round“ (Još jedna runda) Tomasa Vinterberga pokazuje kako evropski film ume da balansira između zabave i egzistencijalne drame. Ideja o eksperimentu s alkoholom mogla je lako da sklizne u banalnost, ali film se pretvara u melanholičnu meditaciju o krizi srednjih godina, identitetu i iluziji kontrole. Završna scena je čista filmska poezija.

Isto važi i za „Cold War“, film koji izgleda kao da je istrgnut iz prošlog veka, ali emocijama udara vrlo savremeno. Crno-bela fotografija, asketska režija i ljubavna priča rastrgnuta između politike i strasti čine ga gotovo arhetipskim primerom evropskog art filma koji ne pravi kompromise ni u estetici ni u naraciji.

Ne treba zaboraviti ni „The Worst Person in the World“, koji je uspeo da uhvati duh jedne generacije bez cinizma i moralizovanja. Taj film je dokaz da evropska kinematografija i dalje zna kako da govori o mladosti, ljubavi i konfuziji modernog života, inteligentno, duhovito i bolno iskreno.

„Quo Vadis, Aida?“ Jasmile Žbanić, jedan od najpotresnijih evropskih filmova nominovanih za Oskara u poslednjoj deceniji.

Ovaj film pokazuje kako evropska kinematografija koristi minimalizam da bi postigla maksimalan emotivni udar. Umesto velikih govora i eksplicitnih scena, Žbanić gradi tenziju kroz subjektivnu perspektivu glavne junakinje, kamere koja je stalno „zaglavljena“ uz lik i osećaj klaustrofobije koji ne popušta. To je film koji navodi da doživite istoriju kroz pogled, tišinu i nemoć. Upravo ta suzdržanost čini ga toliko snažnim i univerzalnim.

Ono što povezuje ove filmove nije samo oskarovska nominacija, već činjenica da svi oni veruju publici. Ne objašnjavaju previše, ne nude laka rešenja i ne boje se tišine. Upravo u tome leži njihova snaga i razlog zašto evropski filmovi, čak i kada ne osvoje zlatnu Oskara, često pobeđuju na mnogo važnijem terenu: u pamćenju gledalaca.

Foto: IMDb Screenshot