Povezano
Znate onaj viralni snimak u kojem Džošua Smit svira Stradivarijus violinu (od nekoliko miliona dolara) u metrou u Vašingtonu, a prolaznici ga gotovo i ne primećuju? Čovek koji puni koncertne dvorane širom sveta, gde karte koštaju po nekoliko stotina dolara, ne izaziva histeriju slušalaca u podzemnoj železnici ne zato što njegova muzika nije dobra, nego zato što je ne svira na pravom mestu. Sa tim koliko su važni kontekst, mesto i vreme, dobro je upoznat Petar Martić – muzičar koji je u Rusiji izgradio veliko ime, dok u Srbiji tek uspostavlja vezu sa publikom. I svi koji ga čuju lako padnu na njegov „blok pop“ – muzički pravac koji nastaje između različitih gradova i iskustava – blokova u kojima je odrastao do devete godine, Moskve u kojoj se formirao i Beograda u koji se vratio pre nekoliko godina.
Nakon života u Moskvi i perioda koji je proveo u Londonu, Martić danas kroz muziku lako spaja jezike i uticaje. Upravo je objavio treći EP, Pro Hater 3, a pred koncert u Zappa barci (23. aprila) u razgovoru za BURO. govori o tome kako zvuči kada se ruski i srpski sretnu u istoj pesmi, zašto veruje da prevodi „gube dušu” i kako svakim novim izdanjem pomera sopstvene granice.
PETAR MARTIĆ – INTERVJU:
Da li te, kao s početka kad si ga stvorio, i dalje vozi blok pop?
Slušam baš dosta različite muzike na svakodnevnom nivou, tako da mi se vrti milion žanrova u glavi, verujem da se to i čuje u mojoj muzici, jer ne pripada nekom konkretnom žanru. Ali to je nešto, što je čini posebnom i prepoznatljivom. Milsim da Blok Pop na svakom novom izdanju zvuči malo drugačije i to je upravo razlog zašto me i dalje, kao što kažeš, voza, jer uvek pokušavam da ubacim nešto što je za mene aktuelno u tom momentu.
A da li ti je sve lakše i lakše da stvaraš na srpskom jeziku?
I da i ne. Našao sam neki svoj stil i pristup, ali i dalje to ide dosta sporije nego na ruskom. Na ruskom nekad pišem pesme za 15 minuta.
Kako domaća publika reaguje kad čuje pesme na ruskom? I da li neka tvoja pesma ima svoju i srpsku i rusku verziju?
Nisam nikad prevodio ruske stvari na srpski ili obrnuto, mada me često to pitaju ili slušaoci traže tako nešto. Mislim da u tom procesu pesme mogu da izgube neku srž, čar, jer se dosta toga bazira na nijansama jezika na kom su napisane. Ali ko zna, videćemo. Kako ljudi reaguju? Lokalna publika uvek bolje reaguje na pesme na lokalnom jeziku, ali mislim da ljudi generalno reaguju na muziku na nekom drugom nivou i senzibilitetu. Ako je dobro odsvirano, ako je energija dobra, to se uvek da osetiti, bez obzira da li ljudi razumeju reči ili ne.
Svi smo kao klinci slušali dosta muzike, namajući pojma o čemu se radi.
Uskoro izlazi novi EP iz tvoje kuhinje. Po čemu se razlikuje od prethodnih? U kakvim okolnostima je nastajao?
To je sve nastavak priče iz prethodnih EP-jeva, ali na svakom istražujem neke nove muzičke uticaje. Po meni pesma „Dobra namera“ ima lirički dosta zajedničkog sa Oliverom Mandićem ili Dinom Dvornikom, a produkcija mi vuče na Madonu iz „Erotika“ perioda. „OG“ je sprdnja na temu gangsta repa i ljudi koji sebe preozbiljno shvataju. Ima tu svega i svačega. Ovaj album je malo tvrđi od prethodnih, to sigurno, ali opet, mislim da su na istoj talasnoj dužini.
Reci nam još nešto o Pro Hater 3 – otkud ime, ko je to?
Nema tu nekog dubokog skrivenog smisla, jednovstavno volim da se igram sa rečima i referencama. Ovde je reč o igrici „Tony Hawks Pro Skater 3″. Često prvo smislim naziv za nešto i onda čekam da se pojavi muzički materijal koji će se sa tim poklopiti.
23. aprila imaćeš koncert u Zappa Barki. Šta spremaš za publiku, kako će izgledati nastup?
Lajv bend, promocija novog materijala, sva prethodna izdanja na srpskom, poneka pesma na ruskom, poneka improvizacija, u suštini sve kao i uvek. Ali osim toga pridruziće nam se i sjajna ekipa iz Italije – Baronato Quattro Bellezze, bend koji je nastao oko kulntog istoimenog lokalau Rimu. Svirao sam sa njima jadnom kod njih u baru i pomislio sam da bi bilo kul da sad oni odsviraju kod nas.
Šta te ovih dana nagoni na stvaranje?
Za 13 godina koliko se profesionalno bavim muzikom, to je postala svakodnevnica, nema nekog posebnog razloga ill nagona, jednostavno to je to što radim. Svaki dan nešto čačkam u muzičkim programima, konstantno sam u komunikaciji u vezi potencijalnih saradnji, uvek ima neki nezavršen projekat ili pesma koja čeka svoj momenat. Naravno, nekad ide lakše, a nekad teže, stvar je i do inspiracije, i do vremena, i još mnogo toga, ali u suštini ovo je posao kao i svaki drugi –
ako radiš ide, ako ne radiš ne ide.
A šta slušaš, gledaš, čitaš?
– Trenutno naizmenično gledam filmografije Erika Romera i Hoakima Trijera. Malo lagane francuske komedije, malo hladne skandinavske drame. Slušam najviše trip hop i brejkbit iz 90-ih, to mi je standartni neutralni saundtrek, kad nisam u nekoj specifičnoj muzičkoj fazi.
Kakvi su ti planovi do leta 2026? Čeka te turneja po gradovima u Srbiji i regionu – jesi li već nastupao u nekom drugom gradu sem Beograda?
– Vrlo sam uzbuđen, jer ni u jednom od ovih gradova u Srbiji, sem Beograda, nisam svirao. To je uvek neki novi izazov – da li će biti ljudi, kakva ekipa će da dođe, da lli će znati pesme, gde idemo posle koncerta i tako dalje.
Gde bi voleo da nastupaš u bliskoj, a gde u daljoj budućnosti?
Već sam svirao u Parizu, Berlinu, Rimu i Londonu, ali voleo bih neku veću Evropsku turneju, generalno neke gradove gde nisam bio. Kroz koncert uvek najbolje upoznam novi grad, jer imam direktan dodir sa ljudima, lokalnom ekipom i muzičkom scenom.
Fotografije: Katarina Stefanović